Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић и Дијана Кнежевић
Када кажете „Италија“, већина људи мисли на Рим, Фиренцу, Венецију, можда на Амалфи или Капри – али Гаета? Гаета је онај тип места где се чини да је време стало у некому другом ритму. Нема гужве, нема туристичког хаоса, али има све оно што прави јужни италијански град чини чаробним: море које блиста, стрме калдрмисане улице, и оно осећање да сте се случајно нашли у филму који траје већ стотину година. То је оно море на које иду Италијани викендом из Рима, и то је место за које је (бизарним сплетом околности) везана – црногорска историја, после Подгоричке скупштине и Божићног устанка!
СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ ОД РИМА
Шала мала, али ако воде у Рим, онда воде и од Рима, само ако се возите у другом смеру. Гаета је град који ми није баш падао на памет на «прву лопту» док се тамо после пандемије коронавируса није преселила моја другарица и песникиња Дијана Кнежевић која је радила на даљину у креативној индустрији. Схватила је да су станарине у Новом Саду (а тек у Београду) толико скочиле да је јефтиније узети стан на 3 месеца у Италији на обали мора ван сезоне и макар уживати у сунцу. Тако да сам, када сам имао један слободан дан пре научне конференције у Риму, једног сунчаног мартовског дана, кренуо за Гаету.
До Гаете се не може директно возом. Са станице Рома Термини узме се локални воз и иде се према југу, путем за Напуљ. Прође се више од пола, а још увек сте у Лацију, покрајини где су и Рим и Гаета, и стигнете на станицу Формија, такође на обали, и онда хватате бус за Гаету. Ја сам ушао у бус и тражио да купим карту, али авај, овде то није могуће, већ се мора купити на киоску (заборавио сам тај детаљ). Пошто има само две станице до Гаете, возач ми је опростио, али сам ја ради уштеде, одглумио да не знам за тај детаљ ни када сам се враћао. Моћ наивности.
И ето ме и град на обали Тиренског мора, и ето и Дијане која је ту да објасни шта је лепо и где се иде. Наравно, све је пуно медитеранског растиња, куће (па и коцкасте ружне стамбене зграде) су жуте и наранџасте, а сунце сија у рано пролеће, па живот (не брини, Жико, ти) сад буде жут (иако је некад сив, некад жут).
Одлазимо на шармантну плажу. Као Љорет де Мар, пуна песка, а у ували. Кафићи раде. Теоретски, могло би се и окупати, али да је иста температура и новембар. У марту се толико расхлади вода да је до колена максимум који си здраворазумски човек може приуштити. Плажа је 2025. године по 12. пут заредом добила плаву заставу за квалитет – па то све говори о њој.
Гаета је смештена између Рима и Напуља, а истовремено делује као да је изолована од читавог модерног света. Старо градско језгро је чудо саме географије – калдрмисане уске улице које се увијају и спајају у мале тргове, окружене зградама у жутим, наранџастим и ружичастим тоновима.
Фасаде носе ожиљке времена: комади боје отпадну, балкони се љуљају на ветру, а цвеће у саксијама као да се натиче ко ће први да заузме пажњу пролазника. На сваком кораку осећате присуство прошлости – тврђаве, куле, зидине које су вековима штитиле град од разних морских пљачкаша.
Гаета је део «галерије» најлепших малих градова Италије, односно како се то званично зове I Borghi più belli d’Italia. Два плуса у самом старту.
НАТО има велику базу у луци са огромним бродовима. Добро, не могу све бити плусеви – ево једног минуса.
СТАРИ ГРАД
Шетње улицама старог града откривају мале радње са локалним производима, керамику, рукотворине, али и оне скривене кафиће где се људи познају по имену. Некако, у Гаети имате осећај да сте заправо посматрач, али и део живота овог града. Туриста који жури нема – овде сте више путник који разуме ритам места. После сулудог Рима, ово је одмор за мозак.
Још у старо доба била је Кајета, како су је називали, место за бекство из лудила највећег града на свету. Попут суседних Формије и Сперлонге, постала је једна од најранијих локација villae maritimae, приморских вила и луксузних уточишта за римску елиту, у власништву, на пример, Сципиона Африканца (236–183. п. н. е.) и Гаја Лелија.
Средњи век није нешто ценио плаже и одмор, али трговина је цветала. Гаета је била на размеђи Византије (углавном под њом), Ломбарда и Сарацена, и уз јужне луке као Амалфи, постала је практички независна лука и нагомилала је благо. У 15. веку постаје део Арагоније, а занимљиво је да је 1415. овде потписан Уговор из Гаете којим је Скендербег постао вазал Арагоније.
Средњи век нам је оставио ствари као што су многе цркве, али и Арангонска тврђава (неки кажу и Анжујска тврђава). Тврђава Светог Михајла, која се уздиже над градом као да га чува од свега. Када се попнете до врха, поглед је спектакуларан: море које се спушта ка хоризонту, луку који мирно спава у сенци, а улице старог града које се сливају у један сложени мозаик живота и историје. Ту ћете осетити шта значи „средњовековни мир у савременом свету“.
Из Гаете је био и Џон Кабот, човек који је 1500. открио Канаду (условно речено јер су је већ пре тога открили Викинзи, а доста пре тога и Индијанци, али шта сад). Овај «канадски Колумбо» је исто тако био Италијан и звао се Ђовани Кабото (Giovanni Cabotо), само је овај био у служни енглеског краља. Има статуу у граду.
Кухиња у Гаети је прича за себе. Ко воли морске плодове (авај, ја не), за њега су spaghetti alle vongole – шпагети са малим шкољкама. И да, ако седнете у било који мали ресторан на обали, гледаћете морски залазак који би могао да се прода као разгледница. Не мора да се једе. Мени је једно пиво било довољно.
ЦРНА ГОРА И ЗЕЛЕНА(ШКА) ЗАСТАВА
А сада, повезница са – Црном Гором! Наиме, током функционисања Владе Црне Горе у егзилу од 1919. до 1924. године, у Гаети су се налазили Зеленаши који су подржавали династију Петровић-Његош и противили се владавини куће Карађорђевић у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и противили су се придружењу Црне Горе Србији на Подгоричкој скупштини. Овде је рођен и Јово Капичић (право име Јован Капа), јер је његов отац као комита избегао у Гаету 1919. Касније ће постати познати партизански командант.
У Црној Гори сви знају за име овог града по имену заставе „гаетуше“ – зелене заставе (за разлику од црвеног алај-барјака) са грбом на средини, који је беле боје и има црногорске тробојке по себи. Данас је то популаран одевни предмет нарочито на Цетињу и код „комита“ (савремених истомишљеника правих комита).
ДОЂИТЕ НАМ ОПЕТ! ХОЋЕМО, БЕЗ БРИГЕ
И тако, Гаета остаје тајна Италије коју вреди пронаћи. Гаета је за оне који желе да осете ритам града, да седну на кафи, да пробају локалну храну, да се изгубе у калдрмисаним улицама и на крају закључе: „Ево, ово је Италија какву нисам знао да постоји.“
У Гаети се време мери у корацима. То је место где историја и садашњост седе заједно на истом тргу, где је сваки угао прича за себе, а сваки залазак сунца разлог да се вратите. Овде време има своју тежину, али и своју лакоћу. Можете да седите сатима на обали, гледате бродове који плове ка Напуљу, и нећете осетити потребу да журите. Али ћете имати жељу да се вратите, кад буде лето, да се окупате и да се одморите. Можда и да узмете смештај овде а да до Рима само скочите (треба око сат времена и који минут). Исплати се.
Ако тражите Италију ван туристичких мапа, Гаета је та.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
