Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Јована Поповић Бенишек, Александар Поповић и Агота Виткаи Kучера
И ево нас на крстарењу на Карибима и други пут, другу годину заредом. Просто, ствар је заразна, и како кажу Allegra Krstarenja (којој се захваљујемо на путовању) ко једном крстари, стално крстари. Мешавина заумних дестинација, активност и градови и крајолици који се смењују свакога дана, као и луксуз брода, праве „токсичну“ комбинацију која вас „зарази“ и не можете никада оздравити у потпуности.
Овај пут, пошто смо прошли пут ишли на северне Мале Антиле, логично је било да кренемо да обилазимо централне Мале Антиле. Погодили сте, постоје и јужни Мали Антили (Тринидад, Тобаго, Аруба, Курасао, Бонер и венецуеланска острва), али то ће морати да сачека.
Ова тура је кретала са Мартиника, за промену од прошле, која је кретала са Гваделупа. Мартиник је динамичније острво где су локалци католици, али мало умеренији од Гваделупљана, којима је све потпуно успорено и лењо.
Сам град Форт-де-Франс је већи, али никада градови на Малим Антилима нису некакви велегради, ако изузмемо тринидадску (или „тринидађанску“, како би рекли у представи истог имена где се све ори у песми „Ја хоћу мамбо“) престоницу Порт оф Спејн.
ОК, Велики Антили су већ други пар рукава, са Хаваном, Кингстоном, Санто Домингом и Сан Хосеом.
ДОЛАЗАК У РАЈ 2.0
Наравно, кренули смо, сада када све већ то знамо, из Париза, са Аеродрома Орли. Ове године су мало дигитализовали причу, па се сви путници сами чекирају и штампају тракице за чекирани пртљаг. Гужва је невероватна – неколико авиона (избројао сам, по 400 путника стане у један) иду у скоро исто време за Карибе и сви су крцати.
Неопходно је, због тога што се излази из Шенгена, и одлази у Прекоморску Француску, добити излазни печат Француске, а касније улазни (хексагонални) за Прекоморску Француску на Мартинику. То је пипав део посла јер често људи за пултом помисле да је Србија у Шенгену, па не лупе печат, и онда може бити белаја. Упамтите па им обавезно тражите излазни печат. Јесте необично, јер идете у оквиру исте земље, али ниједна француска прекоморска територија није у Шенгену, колико ја знам. Рецимо, то нам је док нисмо имали „бели Шенген“ давало могућност да идемо на Карибе и Тахити без визе.
Улазимо у авион натронтани у фебруарској гардероби, и спремамо се за више од 8 сати лета. Повратак траје 6:55ч. Зашто? Па увек је пут на запад дужи него на исток, јер западни ветрови гурају авион таман толико да скрате или продуже пут. Ово ће бити неугодно, али ту су филмови – 3 комада и два оброка и евентуално, ако буде среће, разговор са онима поред.
Имао сам среће. Срео сам успут неке две веселе Францускиње из Нормандије које су кренуле на одмор на Мартиник и оне су ми хвалиле Нормандију, и говориле да је Париз ОК, Азурна обала кринџ, а Нормандија оно најбоље што постоји. Авр, Довил, Мон-Сен-Мишел, Антрета… Дођи на лето да се купаш! Занимљиво, имаш квебечки акценат! Стварно имам квебечки акценат? То ми стално говоре. Имаш.
Је ли то због тога што говорим СЕНК уместо САНК и Т претварам у ТЦ или што не говорим QUATRE-VINGT и QUATRE-VINGT-DIX него OCTANTE и NONANTE? Мада су то белгијске и швајцарске особине? Или је CHAR уместо VOITURE и PARKER и још англицизама? Не, него имаш певајући тон кад причаш, као Квебечани. А, па и у мом крају у Војводини се пева кад се прича, све је ОК. Сви се смејемо.
Наравно, на аеродрому Ле Ламантен је већ врућина. Дочекују нас лепезасте палме и влажност. Ми имамо јакне и капуте и тешке ципеле. Идемо до аутобуске станице и купујемо картице за вожњу које допуњавамо – ово ће бити од кључне важности даље. Карте се купују на аутомату и коштају 1 евро. Аутобус је онај који личи на трамвај који сам претходно видео у Амијену. Потпуно Европа, само на другом месту.
Све је зелено и загасито. Неко је опет укључио филтер за појачање боја. Некима из наше групе делује помало сиромашно. Ја видим безбрижности. Земља опет има онај тропски мирис… кикирикија. Не знам чега. Свакако, ниси у Европи – и уживаш у томе. Кажу да је постојала она колонијална „болест од Африке“, да су Европљани који једном псоете Африку увек желели да се врате у њу, због боја и светлости и мириса. Проширио бих, докторе, дефиницију ове болести и на Карибе и остале тропске пределе. Хвала.
У центру имамо проблем да нађемо смештај – у питању је приватни апартман, узели смо цео стан за свега 1300 динара по особи, са две спаваће собе, дневном собом и кухињом и купатилом и терасом. Толико о томе да су Кариби скупи. Локални бус чекамо поред градског гробља које подсећа на вуду из Њу Орлеанса, у сумрак.
Али, када смо изашли из градског аутобуса који нас је довео до жељене станице, настаје збуњеност јер су улице чудно обележене. Ја питам неког у мини-маркету и локални Мулат са гомилом багета каже, упадајте, возим вас ја до тог места. Лутали смо и са њим, на крају смо звали нашег домаћина (са његовог телефона) и добили инструкције. Стигли смо сретно и сместили се. На рубу смо шуме и брда. Природа. А близу центра и плаже.
Купујемо воћне сокове од гуаве или гојаве, и много других воћки са Мартиника. Банане са Мартиника. Све има налепнице. Све је савршено. Колико је лепо јести тропско воће, а не ово наше кисело, попут јабука, крушака и осталог. Смејем се, пада ми на памет оно чувено „Има ли шта слатко, бако?“. „Има, сине, јабука“. Није смешно. Логично ми је да нисам волео наше воће као мали. Овде има шећера колико волиш у сваком плоду. Рај. Да „проједеш“ воће.
РЕЧЕ-ДВЕ О КРСТАРЕЊУ И ЦЕНАМА
Ванбродски трошкови су обично јако мали, ако сте агилни, а могу бити и велики ако пустите да све организују други. Рецимо, екскурзије које организује бродска компанија коштају 50-150 евра, и онда вас бусом возе до највећих атракција, као било која туристичка агенција, са задржавањем од десетак минута испред знаменитости, до пар сати на плажи.
Али, ту су и остали трошкови, па да објасним колико је све појединачно. Само крстарење је од 500 до 800 евра углавном, све укључено, плус превоз од луке до луке, за то се обратите сајту Алегре (https://allegrakrstarenja.com/) па видите која дестинација вас занима, колико дана, која компанија, која кабина и слично. Говоримо о Карибима, 8 дана, дакле ово на шта смо ми ишли.
Е сад како доћи донде. Разбијам трошкове ради лакоће, и говорим о варијантама које су приступачне. 1) До аеродрома и назад: возна карта изађе око 300-400 динара са повластицом К-13 која кошта 800 динара и важи годину дана и даје 30% попуста на све карте. Од Новог Сада, рецимо, до Новог Београда. Blablacar је нешто око 500 динара.
2) Аутобус 600 од станице Нови Београд до Аеродрома Никола Тесла је бесплатан, раније се плаћало СМС поруком и било је 50 динара, Шапке је укинуо плаћање. 3) Карте до Бовеа Визер су обично од 18 до 30 евра једна правац. Пошто на крстарење морају двоје у кабини, двоје носе пртљаг од 23кг-26кг који деле, а он је око 5000 динара један правац.
4) Од Бовеа до Париза је 17.50 евра Аеробус. 5) Од Париза до аеродрома Орли метро је 14 евра (због суплемента), али ако идете комбинацијом метроа и трамваја то је 4.70 евра. Са Орлија се лети на Карибе. Болт вози јефтиније ако вас је 3 или више.
6) Карте од Париза до Кариба су од 550 евра повратна (има опција и у две месечне рате), а пртљаг је 50 евра по правцу, који делите. 7) Када дођете на Мартиник, рецимо, или Гваделуп, одакле већ креће крузер, ноћ је била 1300 динара у апартману који је бруталан стан са дневном собом, кухињом, и две спаваће (4 особе), као што сам рекао.
Неки пакети укључују и авио-превоз да се не малтретирате ако не желите, али ово је основно. Пошто знам људе који потроше по 1000/1500+ евра у Грчкој или Хрватској или Црној Гори итд. за две недеље – ово је опција која омогућава за класу више од угођаја који ћете добити на летовању у земљама Средоземља.
Е, сада можемо у истраживање Мартиника!
ФОРТ-ДЕ-ФРАНС, ОПЕТ
Историјом Мартиника и самог Форт-де-Франса се нећемо бавити овај пут, будући да смо о томе распредали у прошлој причи са истог места. Крећемо на плажу, полако.
Неки праве роштиљ на плочнику. Негде даље, свирају на улици. Негде још даље, роштиљ у оквиру кафане, где се пушта „зук“ (zouk) и остала карипска музика. Неки просто пију на улици пиво из маркета. Опуштено.
Пролазимо поред кафића у коме се рекламира сок од цеђене шећерне трске, али авај, затворено је!
Форт-де-Франс је пун колонијалних кућа, измешаних са савременим грађевинама, од нових стамбених зграда до помало офуцаних бруталистичких здања из 60-их и 70-их.
Дође ти да сликаш све дрвене куће – неке су у супер стању, реновиране и наминцане, а друге су рушевне и чекају „инвеститоре“.
Али, пуно тога је у јарким бојама. Рецимо, упадљиво наранџаста Школа за девојчице у са модификованим мотом Француске Републике, уместо “братство” пише “женственост”.
Другар Дуле је помогао да идентификујемо жену са слике као чувену француску спринтерку са Гваделупа – Мари-Жозе Перек.
И заиста, кроз главу ми пролази „Рингишпил“, у коме Балашевић каже: “…И додај свету мало боје, пиле моје…”. Чини ми се да су Мартиничани озбиљно схватили Ђолета и рекли: “Мало? Придржи ми пиво…”, и направили прави празник боја, који се најјаче види у центру.
Кад смо код тога, често људи мисле да је све шарено због афричког порекла великог дела становника Кариба, и то је тачно, али има још нечега: често су (инцијално) дрвене куће фарбане у јарке боје које су остајале од фарбања чамаца, и тако је у свим поморским местима где је било пуно рибара, од Виљахојосе у Шпанији до делова Буенос Аиреса или острва Бурано у Венецији.
Наша перцепција је искривљена јер су на источном Јадрану куће углавном од белог, сивог и окер камена, и то је углавном прво море на које наилазимо, а онда сретнемо беле кућице Грчке које су беле да би одбиле сунце.
А морски градићи су често јако шарени.
Постоји овде још један „додатак боје“. То су мурали.
Форт-де-Франс је толико пута рушен и оштећен у ураганима, цунамијима, земљотресима и пожарима да су локалци (под овим пре свега мислим на акције локалне администрације која је запошљавала уметнике са Антила или “Хексагоналне” Француске) усавршили украшавање празних површина, напуштених кућа и “слепих зидова” муралима.
Овај конкретни мурал је насликала француска стрит-арт уметница Vinie Graffiti из Тулузе, у оквиру Фестивала зидне уметности.
Улица са шареним кућама у једној побочној улици. Фото: Јована Поповић Бенишек
Реч-две о језику. Осим француског, сви локалци говоре и француски креолски језик – који је настао тако што су робови, куповани на бројним пијацама по Африци довожени под ужасним условима на Антиле и мешали се на плантажама.
Пошто су били различитих нација и језика, нису се разумели и говорили су на француском који им господари нису предавали у школи, већ усмено и то само основне ствари. Тако је настао креолски језик који је временом постао матерњи ослобођеним робовима и данас, свим становницима Антила који се нису доселили из Европске Француске.
Та диглосија не постоји у другим франкофоним земљама – Африканци из Сенегала или Конга говоре своје језике, и књижевни француски са својим акцентом, јер су их Французи колонизовали када већ ропство није постојало и учили су их правилни француски у школи.
Карибљани се поносе својим језиком – гледао сам и дневник на ТВ Мартиник и ТВ Гваделуп – све ти је некако јасно а не разумеш баш до краја. Типично је да нису могли изговорити француско “хрскаво” R па су га или гутали скроз или су га изговарали W. На црвеној подлози имамо великим словима на креолском, а малим на француском име града. На жутом је име насеља. Пишу мање-више по Вуку – можда више по Гају. Рецимо, Мартиник се на француском каже Martinique, а на креолском Matnik.
Стижемо и на главни трг. Ту је продавац ручно рађеног накита, у шареној одежди, који је накачио на оближње дрво свој репертоар.
Сви се сликамо с њим. Наша сапутница купује минђуше на поклон, уникатне и са локалним печатом.
Продавац ручно рађеног накита. Фото: Јована Поповић Бенишек
После је отишао да пеца поред луке за градске бродове и крузере, а његов „другар“ пеликан га је чекао да поделе плен.
Седамо у један од ретких кафића – који је крцат. Кафа, пиво, вода и… чекај, шта је ово – Монако? Конобар, који је можда и власник, објашњава да је у питању 1дл сирупа од гренадине (нар), 2дл пива и 2дл лимунаде. Он сипа Спрајт, али ми даје 3дл пива.
Можда је то економичнија верзија. Свакако, личи на неки тропски радлер. 8 евра је то задовољство.
На тргу локалци певају и свирају. Као неке караоке. Све се дешава дању. Ноћу ништа.
Осим што ме је на „штрафти“ у сумрак стартовала Мулаткиња са плавом периком као Карлеуша да ми прода мало љубави и заради који еврић. Мерси боку.
Иначе су веома опуштени у односима и комуникацији. У супермаркету, чекам у реду, а испред мене су две другарице, Црнкиња и Мулаткиња. Црнкиња погледа у мене и пита на француском своју другарицу „Ово ти је муж? Не хвалиш се?“. Сви се смејемо. Каже она, „Господине, шала, не љутите се?“. Не, наравно, хвала на комплименту.
У историјском центру Форт-де-Франса поштују се имовински односи мало преко мере: неке куће су савршено сређене и места за бутике, али неке су рушевине. Када питаш како је то могуће, одговор је “имовински односи”. Можда би град или Француска могли нешто учинити у смислу исплате власника пре него што то неком падне на главу.
Шта отворити? Културни центар? Ресторан, кафић? Изненађујуће мало ресторана и кафића има у центру града, Карибљани нису баш људи за ресторане и кафиће, а ноћни живот је јако мален – све замре са мраком. Највише свега има у ризортима и на местима где долазе Французи из Метрополитенске Француске.
Карипски менталитет уопште није као медитерански. Такође, не раде баш пуно недељом. Када сам питао једног власника радње, да ли ради у недељу, викнуо је: “Non! Catholique!”. Свети дан.
Иначе има свега пар кафића у центру, и они су препуни, једва се нађе место. Није ми баш најјаснији бизнис модел. Скоро сви продају – одећу. Мода је свакако веома – шарена, са афричким утицајем, за локалце. Или за странце који би неки сувенир.
Спуштамо се према мору. Локалне жене продају ручно рађене локалне слаткише.
Поред једног кеја ту је игуана. Плашљиве су, брзо побегну. Иначе, кад се припитоме, као маце су и мазе се.
Стижемо до плаже. Изнад ње се уздиже Тврђава Светог Људевита Краља, крсташког краља Француске, која је налик на Ђаву, само на мору.
Чувала је Форт-Ројал од енглеских лађа и гусара у служби Енглеске и Британије.
Испод је плажица “Францускиња” или Ла Франсез (La Française).
Њу смо Славко и ја прошле године видели и рекли, ах, па следећи пут се овде купамо. Славко овај пут није са нама.
Не бојте се, жив је, само није путовао са нама. Није еуфемизам за некакве трагедије.
Купамо се а онда почиње киша. Моји сапутници немају кишобране, иако су на Антилима. Сви се сакривамо под једно дрво, а онда одустајемо и боси одлазимо пешке. Кријемо се прво испод салетле а онда закључујемо да је бити мокар сасвим кул.
Једно упечатљиво дрво које се среће свуда је “лепезаста палма” или “путујуће дрво” или пак “путничко стабло”. На латинском је то Ravenala madagascariensis, што значи да је са Мадагаскара.
Лепезаста палма је зову јер личи на лепезу а листови су као палма, па је очигледно. Путничко дрво је име које је добило зато што у себи задржава пуно воде, па путници који немају воде могу преживети ако се напију воде из овог дрвета. Додуше, вода унутар дрвета је црна и неyгодног мириса па се ваља прочистити. Али, лепо за око.
Идемо у Музеј Мартиника, који је посвећен скоро у потпуности индијанским староседеоцима, а мање Африканцима и Французима. Лепа поставка, малена, али се научи доста о првим становницима Кариба.
L’ANSE À L’ÂNE
Форт-де-Франс нема своје велике плаже, то је лучки, индустријски град. Једина коју смо „оверили“ и коју локалци и људи са крузера „оверавају“ је већ поменута „Францускиња“, али већ двапут заредом на истој плажи није било толико занимљиво, па смо трећи пут решили да променимо локацију.
Како смо знали за локацију одакле крећу градски бродови, који су саставни део градског саобраћаја на Мартинику, и за које важи иста картица, отишли смо на морске пероне. Знали смо од прошле године да брод прво иде на Л’Анс Митан а затим на Л’Анс а Л’Ан, и то је то. Прошле године смо отишли на Л’Анс а Л’Ан, а сада нећемо. Савршен план. За оне који сиђу с крузера је идеалан део данa, а карта кошта 3,50 евра у једном правцу.
Не лези враже! Станица Л’Анс Митан је у међувремену укинута, и брод нас је истресао на прву и последњу станицу – добро познати Л’Анс а Л’Ан, или у преводу Магарећу плажу, на наше разочарење. Добро, на Аготино и моје, јер друго двоје нису ту били никада. Шта да се ради, уживамо.
Купамо се, седамо у кафиће као и 99% белих Француза из Европе који седе по кафићима. Пиво за пивом. Елитне викендице. Лепо море. Врло спокојан део света. Преко пута, између бродица које се љуљушкају, види се град. С оне стране МОРА светли град, да парафразирам Беби Дол.
Одлазимо да се сликамо са заставом: имамо и савршен разлог. Тај дан је био 27. фебруар, а на тај дан, 2004. године, усвојена је једна од најлепших и вексилолошки (вексилологија је наука о заставама, хералдика је наука о грбовима, често их мешају) најписменијих застава света – застава АП Војводине. Дакле, Дан заставе! Урађена је по “шпанском принципу” (горња и доња пруга су танке а средишња дебела). Застава је српска тробојка, чиме се наглашава припадност Републици Србији, а три историјске области – Срем, Банат и Бачка су означене са три златне звезде, што је вероватно алузија на ЕУ. Прилазе нам девојчице које су једнако одушевљене заставом и питају која је, не препознају је. Лепо је имати радознали дух. Кажемо им да је то као застава Бретање или Окцитаније код њих – регионална застава. Одлазе насмејане.
POINTE DE BOUT
Иако, како рекосмо, у самом Форт-де-Франсу нема плажа, на само 17 минута од града бродским градским превозом је плажа Поент-ду-Бу (Pointe du Bout). Следећег слободног дана, улазимо у други „градски брод“, и одлазимо тамо. И улазимо управо у – Европу. Невероватан „флешбек“ Азурне обале на први поглед.
Марина, хотели, па чак и растиње. Као да је неко то намерно тако направио да буде што пријатније Французима из „Хексагона“, како они називају Метрополитенску Француску, због њеног шестоуганог, или хексагоналног облика.
Купујемо пиво за 5 евра у маркету. Није наивно. Моји другари купују и неке одевне и обувне артикле, кажу да је то макар повољно.
Па ипак, само корак даље, и већ сте у тропима. Мали пут пешке и стижете на плажу где је море тиркизно и плитко. Моји сапутници кажу да је „бара“, топло је и плитко. Али, идеално је за децу, а они који желе дубље море и пливање могу лако отпливати.
Има и морске траве, и јаких боја. И кафић у сред залива.
Осећај спокојства и луксуза. Да завиримо шта је иза палми? Ризорт. Затворена плажа. Само за госте. Нема везе, и ова је дивна.
Серија „Злочиначки тропи“, која је француска и на француском, за разлику од „Смрти у рају“ која је БиБиСи-јева копродукција са Французима, али је на енглеском, има једну иритантну особину – постпродукција је урађена у маниру сепије, кроз жути филтер.
Ништа не може бити погрешније. Овде боје толико „вриште“ да је „мексички“ филтер увреда за Карибе. Увреда је и за Мексико, али овде је још већа увреда. Срећом, „Смрт у рају“ је „купила“ гледаоце широм света баш истинским, загаситим бојама Кариба.
НА БРОД САД ИДЕМО МИ, НА БРОД САД ИДЕМО МИ…
У суботње јутро смо набасали на путу до крузера на трг који је имао летњи празнични мир.
И колонијалну цркву у којој је била миса.
Препуна црква је понављала псалме и правила гестове које никада нисам видео код европских католика.
Керови (нећу да кажем „пси“, јер то нико не каже) су се одмарали као и чистачи који су завршили јутарње чишћење града. Тропски мир.
Идемо према броду. Реч-две и о њему. Наиме, синоћ сам гледао нову сезону серије “The Good Ship Murder” у којој бивши полицајац, а садашњи певач на крузеру решава случајеве заједно са локалном полицијом (све их зна у лукама), и приметио нешто што нисам пре, иако сам гледао и раније сезоне.
Наиме, серија је снимана на броду MSC Virtuosa компаније MSC Cruises и препознао сам масу локација са брода, јер смо пловили баш на овом броду до пре неки дан. MSC Virtuosa је пловила западном Европом, Медитераном и Персијским заливом пре него што се крајем 2025. отиснула на Карибе, где сада иде у круг на турама.
Импресиван брод има скоро у сваком тренутку око 8.000 становника, односно око 6.300 путника и 1.700 чланова посаде. Брод је толико велики да се скоро и не може ухватити у кадар. Прави мали град на води.
ПОСЛЕ БРОДА
Да напоменем, имамо овде и моменат када смо изашли са брода и када смо морали једну ноћ преспавати (Јована две) у Форт-де-Франсу, али се испоставило, као и 3 године пре у Дубаију, да је човек Booking-у отказао свој смештај, али га они нису склонили са сајта.
Ми смо га резервисали, налетели на затворен апартман, и локалци су нам пуно помогли да разјаснимо ствар – заиста су златни и љубазни. Нашли смо на брзака други, али да знате да неки пут Booking није ажуран, иако нам је вратио новце.
Наша сапутница која мора остати дан дуже, се другу ноћ смешта у Хотел Л’Емператрис (L’Imperatrice) или „Царица“. Прави колонијални хотел за 45 евра по особи. Пијемо у лобију „ти пунч“, или мали пунч на креолском. Какав Индијана Џоунс угођај! Питам рецепционисту, то је по Царици Жозефини, она је била са Мартиника, Наполеонова жена? Јесте, она је, био је то одмах споменик али су јој га пре пар годину срушили демонстранти.
Наполеон је једини човек који је после укидања ропства вратио ропство у Француску, и локални Црнци и Мулати не могу очима да га виде. Па ни жену му.
Довиђења, Мартиниче, имамо ми још да поразговарамо. Следећег пута, иншалах!
Захваљујемо се Allegra Krstarenjima на овој репортажи
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
