Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Jovana Popović Benišek, Aleksandar Popović i Agota Vitkai Kučera
I evo nas na krstarenju na Karibima i drugi put, drugu godinu zaredom. Prosto, stvar je zarazna, i kako kažu Allegra Krstarenja (kojoj se zahvaljujemo na putovanju) ko jednom krstari, stalno krstari. Mešavina zaumnih destinacija, aktivnost i gradovi i krajolici koji se smenjuju svakoga dana, kao i luksuz broda, prave „toksičnu“ kombinaciju koja vas „zarazi“ i ne možete nikada ozdraviti u potpunosti.
Ovaj put, pošto smo prošli put išli na severne Male Antile, logično je bilo da krenemo da obilazimo centralne Male Antile. Pogodili ste, postoje i južni Mali Antili (Trinidad, Tobago, Aruba, Kurasao, Boner i venecuelanska ostrva), ali to će morati da sačeka.
Ova tura je kretala sa Martinika, za promenu od prošle, koja je kretala sa Gvadelupa. Martinik je dinamičnije ostrvo gde su lokalci katolici, ali malo umereniji od Gvadelupljana, kojima je sve potpuno usporeno i lenjo.
Sam grad Fort-de-Frans je veći, ali nikada gradovi na Malim Antilima nisu nekakvi velegradi, ako izuzmemo trinidadsku (ili „trinidađansku“, kako bi rekli u predstavi istog imena gde se sve ori u pesmi „Ja hoću mambo“) prestonicu Port of Spejn.
OK, Veliki Antili su već drugi par rukava, sa Havanom, Kingstonom, Santo Domingom i San Hoseom.
DOLAZAK U RAJ 2.0
Naravno, krenuli smo, sada kada sve već to znamo, iz Pariza, sa Aerodroma Orli. Ove godine su malo digitalizovali priču, pa se svi putnici sami čekiraju i štampaju trakice za čekirani prtljag. Gužva je neverovatna – nekoliko aviona (izbrojao sam, po 400 putnika stane u jedan) idu u skoro isto vreme za Karibe i svi su krcati.
Neophodno je, zbog toga što se izlazi iz Šengena, i odlazi u Prekomorsku Francusku, dobiti izlazni pečat Francuske, a kasnije ulazni (heksagonalni) za Prekomorsku Francusku na Martiniku. To je pipav deo posla jer često ljudi za pultom pomisle da je Srbija u Šengenu, pa ne lupe pečat, i onda može biti belaja. Upamtite pa im obavezno tražite izlazni pečat. Jeste neobično, jer idete u okviru iste zemlje, ali nijedna francuska prekomorska teritorija nije u Šengenu, koliko ja znam. Recimo, to nam je dok nismo imali „beli Šengen“ davalo mogućnost da idemo na Karibe i Tahiti bez vize.
Ulazimo u avion natrontani u februarskoj garderobi, i spremamo se za više od 8 sati leta. Povratak traje 6:55č. Zašto? Pa uvek je put na zapad duži nego na istok, jer zapadni vetrovi guraju avion taman toliko da skrate ili produže put. Ovo će biti neugodno, ali tu su filmovi – 3 komada i dva obroka i eventualno, ako bude sreće, razgovor sa onima pored.
Imao sam sreće. Sreo sam usput neke dve vesele Francuskinje iz Normandije koje su krenule na odmor na Martinik i one su mi hvalile Normandiju, i govorile da je Pariz OK, Azurna obala krindž, a Normandija ono najbolje što postoji. Avr, Dovil, Mon-Sen-Mišel, Antreta… Dođi na leto da se kupaš! Zanimljivo, imaš kvebečki akcenat! Stvarno imam kvebečki akcenat? To mi stalno govore. Imaš.
Je li to zbog toga što govorim SENK umesto SANK i T pretvaram u TC ili što ne govorim QUATRE-VINGT i QUATRE-VINGT-DIX nego OCTANTE i NONANTE? Mada su to belgijske i švajcarske osobine? Ili je CHAR umesto VOITURE i PARKER i još anglicizama? Ne, nego imaš pevajući ton kad pričaš, kao Kvebečani. A, pa i u mom kraju u Vojvodini se peva kad se priča, sve je OK. Svi se smejemo.
Naravno, na aerodromu Le Lamanten je već vrućina. Dočekuju nas lepezaste palme i vlažnost. Mi imamo jakne i kapute i teške cipele. Idemo do autobuske stanice i kupujemo kartice za vožnju koje dopunjavamo – ovo će biti od ključne važnosti dalje. Karte se kupuju na automatu i koštaju 1 evro. Autobus je onaj koji liči na tramvaj koji sam prethodno video u Amijenu. Potpuno Evropa, samo na drugom mestu.
Sve je zeleno i zagasito. Neko je opet uključio filter za pojačanje boja. Nekima iz naše grupe deluje pomalo siromašno. Ja vidim bezbrižnosti. Zemlja opet ima onaj tropski miris… kikirikija. Ne znam čega. Svakako, nisi u Evropi – i uživaš u tome. Kažu da je postojala ona kolonijalna „bolest od Afrike“, da su Evropljani koji jednom psoete Afriku uvek želeli da se vrate u nju, zbog boja i svetlosti i mirisa. Proširio bih, doktore, definiciju ove bolesti i na Karibe i ostale tropske predele. Hvala.
U centru imamo problem da nađemo smeštaj – u pitanju je privatni apartman, uzeli smo ceo stan za svega 1300 dinara po osobi, sa dve spavaće sobe, dnevnom sobom i kuhinjom i kupatilom i terasom. Toliko o tome da su Karibi skupi. Lokalni bus čekamo pored gradskog groblja koje podseća na vudu iz Nju Orleansa, u sumrak.
Ali, kada smo izašli iz gradskog autobusa koji nas je doveo do željene stanice, nastaje zbunjenost jer su ulice čudno obeležene. Ja pitam nekog u mini-marketu i lokalni Mulat sa gomilom bageta kaže, upadajte, vozim vas ja do tog mesta. Lutali smo i sa njim, na kraju smo zvali našeg domaćina (sa njegovog telefona) i dobili instrukcije. Stigli smo sretno i smestili se. Na rubu smo šume i brda. Priroda. A blizu centra i plaže.
Kupujemo voćne sokove od guave ili gojave, i mnogo drugih voćki sa Martinika. Banane sa Martinika. Sve ima nalepnice. Sve je savršeno. Koliko je lepo jesti tropsko voće, a ne ovo naše kiselo, poput jabuka, krušaka i ostalog. Smejem se, pada mi na pamet ono čuveno „Ima li šta slatko, bako?“. „Ima, sine, jabuka“. Nije smešno. Logično mi je da nisam voleo naše voće kao mali. Ovde ima šećera koliko voliš u svakom plodu. Raj. Da „projedeš“ voće.
REČE-DVE O KRSTARENJU I CENAMA
Vanbrodski troškovi su obično jako mali, ako ste agilni, a mogu biti i veliki ako pustite da sve organizuju drugi. Recimo, ekskurzije koje organizuje brodska kompanija koštaju 50-150 evra, i onda vas busom voze do najvećih atrakcija, kao bilo koja turistička agencija, sa zadržavanjem od desetak minuta ispred znamenitosti, do par sati na plaži.
Ali, tu su i ostali troškovi, pa da objasnim koliko je sve pojedinačno. Samo krstarenje je od 500 do 800 evra uglavnom, sve uključeno, plus prevoz od luke do luke, za to se obratite sajtu Alegre (https://allegrakrstarenja.com/) pa vidite koja destinacija vas zanima, koliko dana, koja kompanija, koja kabina i slično. Govorimo o Karibima, 8 dana, dakle ovo na šta smo mi išli.
E sad kako doći donde. Razbijam troškove radi lakoće, i govorim o varijantama koje su pristupačne. 1) Do aerodroma i nazad: vozna karta izađe oko 300-400 dinara sa povlasticom K-13 koja košta 800 dinara i važi godinu dana i daje 30% popusta na sve karte. Od Novog Sada, recimo, do Novog Beograda. Blablacar je nešto oko 500 dinara.
2) Autobus 600 od stanice Novi Beograd do Aerodroma Nikola Tesla je besplatan, ranije se plaćalo SMS porukom i bilo je 50 dinara, Šapke je ukinuo plaćanje. 3) Karte do Bovea Vizer su obično od 18 do 30 evra jedna pravac. Pošto na krstarenje moraju dvoje u kabini, dvoje nose prtljag od 23kg-26kg koji dele, a on je oko 5000 dinara jedan pravac.
4) Od Bovea do Pariza je 17.50 evra Aerobus. 5) Od Pariza do aerodroma Orli metro je 14 evra (zbog suplementa), ali ako idete kombinacijom metroa i tramvaja to je 4.70 evra. Sa Orlija se leti na Karibe. Bolt vozi jeftinije ako vas je 3 ili više.
6) Karte od Pariza do Kariba su od 550 evra povratna (ima opcija i u dve mesečne rate), a prtljag je 50 evra po pravcu, koji delite. 7) Kada dođete na Martinik, recimo, ili Gvadelup, odakle već kreće kruzer, noć je bila 1300 dinara u apartmanu koji je brutalan stan sa dnevnom sobom, kuhinjom, i dve spavaće (4 osobe), kao što sam rekao.
Neki paketi uključuju i avio-prevoz da se ne maltretirate ako ne želite, ali ovo je osnovno. Pošto znam ljude koji potroše po 1000/1500+ evra u Grčkoj ili Hrvatskoj ili Crnoj Gori itd. za dve nedelje – ovo je opcija koja omogućava za klasu više od ugođaja koji ćete dobiti na letovanju u zemljama Sredozemlja.
E, sada možemo u istraživanje Martinika!
FORT-DE-FRANS, OPET
Istorijom Martinika i samog Fort-de-Fransa se nećemo baviti ovaj put, budući da smo o tome raspredali u prošloj priči sa istog mesta. Krećemo na plažu, polako.
Neki prave roštilj na pločniku. Negde dalje, sviraju na ulici. Negde još dalje, roštilj u okviru kafane, gde se pušta „zuk“ (zouk) i ostala karipska muzika. Neki prosto piju na ulici pivo iz marketa. Opušteno.
Prolazimo pored kafića u kome se reklamira sok od ceđene šećerne trske, ali avaj, zatvoreno je!
Fort-de-Frans je pun kolonijalnih kuća, izmešanih sa savremenim građevinama, od novih stambenih zgrada do pomalo ofucanih brutalističkih zdanja iz 60-ih i 70-ih.
Dođe ti da slikaš sve drvene kuće – neke su u super stanju, renovirane i namincane, a druge su ruševne i čekaju „investitore“.
Ali, puno toga je u jarkim bojama. Recimo, upadljivo narandžasta Škola za devojčice u sa modifikovanim motom Francuske Republike, umesto “bratstvo” piše “ženstvenost”.
Drugar Dule je pomogao da identifikujemo ženu sa slike kao čuvenu francusku sprinterku sa Gvadelupa – Mari-Žoze Perek.
I zaista, kroz glavu mi prolazi „Ringišpil“, u kome Balašević kaže: “…I dodaj svetu malo boje, pile moje…”. Čini mi se da su Martiničani ozbiljno shvatili Đoleta i rekli: “Malo? Pridrži mi pivo…”, i napravili pravi praznik boja, koji se najjače vidi u centru.
Kad smo kod toga, često ljudi misle da je sve šareno zbog afričkog porekla velikog dela stanovnika Kariba, i to je tačno, ali ima još nečega: često su (incijalno) drvene kuće farbane u jarke boje koje su ostajale od farbanja čamaca, i tako je u svim pomorskim mestima gde je bilo puno ribara, od Viljahojose u Španiji do delova Buenos Airesa ili ostrva Burano u Veneciji.
Naša percepcija je iskrivljena jer su na istočnom Jadranu kuće uglavnom od belog, sivog i oker kamena, i to je uglavnom prvo more na koje nailazimo, a onda sretnemo bele kućice Grčke koje su bele da bi odbile sunce.
A morski gradići su često jako šareni.
Postoji ovde još jedan „dodatak boje“. To su murali.
Fort-de-Frans je toliko puta rušen i oštećen u uraganima, cunamijima, zemljotresima i požarima da su lokalci (pod ovim pre svega mislim na akcije lokalne administracije koja je zapošljavala umetnike sa Antila ili “Heksagonalne” Francuske) usavršili ukrašavanje praznih površina, napuštenih kuća i “slepih zidova” muralima.
Ovaj konkretni mural je naslikala francuska strit-art umetnica Vinie Graffiti iz Tuluze, u okviru Festivala zidne umetnosti.
Ulica sa šarenim kućama u jednoj pobočnoj ulici. Foto: Jovana Popović Benišek
Reč-dve o jeziku. Osim francuskog, svi lokalci govore i francuski kreolski jezik – koji je nastao tako što su robovi, kupovani na brojnim pijacama po Africi dovoženi pod užasnim uslovima na Antile i mešali se na plantažama.
Pošto su bili različitih nacija i jezika, nisu se razumeli i govorili su na francuskom koji im gospodari nisu predavali u školi, već usmeno i to samo osnovne stvari. Tako je nastao kreolski jezik koji je vremenom postao maternji oslobođenim robovima i danas, svim stanovnicima Antila koji se nisu doselili iz Evropske Francuske.
Ta diglosija ne postoji u drugim frankofonim zemljama – Afrikanci iz Senegala ili Konga govore svoje jezike, i književni francuski sa svojim akcentom, jer su ih Francuzi kolonizovali kada već ropstvo nije postojalo i učili su ih pravilni francuski u školi.
Karibljani se ponose svojim jezikom – gledao sam i dnevnik na TV Martinik i TV Gvadelup – sve ti je nekako jasno a ne razumeš baš do kraja. Tipično je da nisu mogli izgovoriti francusko “hrskavo” R pa su ga ili gutali skroz ili su ga izgovarali W. Na crvenoj podlozi imamo velikim slovima na kreolskom, a malim na francuskom ime grada. Na žutom je ime naselja. Pišu manje-više po Vuku – možda više po Gaju. Recimo, Martinik se na francuskom kaže Martinique, a na kreolskom Matnik.
Stižemo i na glavni trg. Tu je prodavac ručno rađenog nakita, u šarenoj odeždi, koji je nakačio na obližnje drvo svoj repertoar.
Svi se slikamo s njim. Naša saputnica kupuje minđuše na poklon, unikatne i sa lokalnim pečatom.
Prodavac ručno rađenog nakita. Foto: Jovana Popović Benišek
Posle je otišao da peca pored luke za gradske brodove i kruzere, a njegov „drugar“ pelikan ga je čekao da podele plen.
Sedamo u jedan od retkih kafića – koji je krcat. Kafa, pivo, voda i… čekaj, šta je ovo – Monako? Konobar, koji je možda i vlasnik, objašnjava da je u pitanju 1dl sirupa od grenadine (nar), 2dl piva i 2dl limunade. On sipa Sprajt, ali mi daje 3dl piva.
Možda je to ekonomičnija verzija. Svakako, liči na neki tropski radler. 8 evra je to zadovoljstvo.
Na trgu lokalci pevaju i sviraju. Kao neke karaoke. Sve se dešava danju. Noću ništa.
Osim što me je na „štrafti“ u sumrak startovala Mulatkinja sa plavom perikom kao Karleuša da mi proda malo ljubavi i zaradi koji evrić. Mersi boku.
Inače su veoma opušteni u odnosima i komunikaciji. U supermarketu, čekam u redu, a ispred mene su dve drugarice, Crnkinja i Mulatkinja. Crnkinja pogleda u mene i pita na francuskom svoju drugaricu „Ovo ti je muž? Ne hvališ se?“. Svi se smejemo. Kaže ona, „Gospodine, šala, ne ljutite se?“. Ne, naravno, hvala na komplimentu.
U istorijskom centru Fort-de-Fransa poštuju se imovinski odnosi malo preko mere: neke kuće su savršeno sređene i mesta za butike, ali neke su ruševine. Kada pitaš kako je to moguće, odgovor je “imovinski odnosi”. Možda bi grad ili Francuska mogli nešto učiniti u smislu isplate vlasnika pre nego što to nekom padne na glavu.
Šta otvoriti? Kulturni centar? Restoran, kafić? Iznenađujuće malo restorana i kafića ima u centru grada, Karibljani nisu baš ljudi za restorane i kafiće, a noćni život je jako malen – sve zamre sa mrakom. Najviše svega ima u rizortima i na mestima gde dolaze Francuzi iz Metropolitenske Francuske.
Karipski mentalitet uopšte nije kao mediteranski. Takođe, ne rade baš puno nedeljom. Kada sam pitao jednog vlasnika radnje, da li radi u nedelju, viknuo je: “Non! Catholique!”. Sveti dan.
Inače ima svega par kafića u centru, i oni su prepuni, jedva se nađe mesto. Nije mi baš najjasniji biznis model. Skoro svi prodaju – odeću. Moda je svakako veoma – šarena, sa afričkim uticajem, za lokalce. Ili za strance koji bi neki suvenir.
Spuštamo se prema moru. Lokalne žene prodaju ručno rađene lokalne slatkiše.
Pored jednog keja tu je iguana. Plašljive su, brzo pobegnu. Inače, kad se pripitome, kao mace su i maze se.
Stižemo do plaže. Iznad nje se uzdiže Tvrđava Svetog Ljudevita Kralja, krstaškog kralja Francuske, koja je nalik na Đavu, samo na moru.
Čuvala je Fort-Rojal od engleskih lađa i gusara u službi Engleske i Britanije.
Ispod je plažica “Francuskinja” ili La Fransez (La Française).
Nju smo Slavko i ja prošle godine videli i rekli, ah, pa sledeći put se ovde kupamo. Slavko ovaj put nije sa nama.
Ne bojte se, živ je, samo nije putovao sa nama. Nije eufemizam za nekakve tragedije.
Kupamo se a onda počinje kiša. Moji saputnici nemaju kišobrane, iako su na Antilima. Svi se sakrivamo pod jedno drvo, a onda odustajemo i bosi odlazimo peške. Krijemo se prvo ispod saletle a onda zaključujemo da je biti mokar sasvim kul.
Jedno upečatljivo drvo koje se sreće svuda je “lepezasta palma” ili “putujuće drvo” ili pak “putničko stablo”. Na latinskom je to Ravenala madagascariensis, što znači da je sa Madagaskara.
Lepezasta palma je zovu jer liči na lepezu a listovi su kao palma, pa je očigledno. Putničko drvo je ime koje je dobilo zato što u sebi zadržava puno vode, pa putnici koji nemaju vode mogu preživeti ako se napiju vode iz ovog drveta. Doduše, voda unutar drveta je crna i neygodnog mirisa pa se valja pročistiti. Ali, lepo za oko.
Idemo u Muzej Martinika, koji je posvećen skoro u potpunosti indijanskim starosedeocima, a manje Afrikancima i Francuzima. Lepa postavka, malena, ali se nauči dosta o prvim stanovnicima Kariba.
L’ANSE À L’ÂNE
Fort-de-Frans nema svoje velike plaže, to je lučki, industrijski grad. Jedina koju smo „overili“ i koju lokalci i ljudi sa kruzera „overavaju“ je već pomenuta „Francuskinja“, ali već dvaput zaredom na istoj plaži nije bilo toliko zanimljivo, pa smo treći put rešili da promenimo lokaciju.
Kako smo znali za lokaciju odakle kreću gradski brodovi, koji su sastavni deo gradskog saobraćaja na Martiniku, i za koje važi ista kartica, otišli smo na morske perone. Znali smo od prošle godine da brod prvo ide na L’Ans Mitan a zatim na L’Ans a L’An, i to je to. Prošle godine smo otišli na L’Ans a L’An, a sada nećemo. Savršen plan. Za one koji siđu s kruzera je idealan deo dana, a karta košta 3,50 evra u jednom pravcu.
Ne lezi vraže! Stanica L’Ans Mitan je u međuvremenu ukinuta, i brod nas je istresao na prvu i poslednju stanicu – dobro poznati L’Ans a L’An, ili u prevodu Magareću plažu, na naše razočarenje. Dobro, na Agotino i moje, jer drugo dvoje nisu tu bili nikada. Šta da se radi, uživamo.
Kupamo se, sedamo u kafiće kao i 99% belih Francuza iz Evrope koji sede po kafićima. Pivo za pivom. Elitne vikendice. Lepo more. Vrlo spokojan deo sveta. Preko puta, između brodica koje se ljuljuškaju, vidi se grad. S one strane MORA svetli grad, da parafraziram Bebi Dol.
Odlazimo da se slikamo sa zastavom: imamo i savršen razlog. Taj dan je bio 27. februar, a na taj dan, 2004. godine, usvojena je jedna od najlepših i veksilološki (veksilologija je nauka o zastavama, heraldika je nauka o grbovima, često ih mešaju) najpismenijih zastava sveta – zastava AP Vojvodine. Dakle, Dan zastave! Urađena je po “španskom principu” (gornja i donja pruga su tanke a središnja debela). Zastava je srpska trobojka, čime se naglašava pripadnost Republici Srbiji, a tri istorijske oblasti – Srem, Banat i Bačka su označene sa tri zlatne zvezde, što je verovatno aluzija na EU. Prilaze nam devojčice koje su jednako oduševljene zastavom i pitaju koja je, ne prepoznaju je. Lepo je imati radoznali duh. Kažemo im da je to kao zastava Bretanje ili Okcitanije kod njih – regionalna zastava. Odlaze nasmejane.
POINTE DE BOUT
Iako, kako rekosmo, u samom Fort-de-Fransu nema plaža, na samo 17 minuta od grada brodskim gradskim prevozom je plaža Poent-du-Bu (Pointe du Bout). Sledećeg slobodnog dana, ulazimo u drugi „gradski brod“, i odlazimo tamo. I ulazimo upravo u – Evropu. Neverovatan „flešbek“ Azurne obale na prvi pogled.
Marina, hoteli, pa čak i rastinje. Kao da je neko to namerno tako napravio da bude što prijatnije Francuzima iz „Heksagona“, kako oni nazivaju Metropolitensku Francusku, zbog njenog šestouganog, ili heksagonalnog oblika.
Kupujemo pivo za 5 evra u marketu. Nije naivno. Moji drugari kupuju i neke odevne i obuvne artikle, kažu da je to makar povoljno.
Pa ipak, samo korak dalje, i već ste u tropima. Mali put peške i stižete na plažu gde je more tirkizno i plitko. Moji saputnici kažu da je „bara“, toplo je i plitko. Ali, idealno je za decu, a oni koji žele dublje more i plivanje mogu lako otplivati.
Ima i morske trave, i jakih boja. I kafić u sred zaliva.
Osećaj spokojstva i luksuza. Da zavirimo šta je iza palmi? Rizort. Zatvorena plaža. Samo za goste. Nema veze, i ova je divna.
Serija „Zločinački tropi“, koja je francuska i na francuskom, za razliku od „Smrti u raju“ koja je BiBiSi-jeva koprodukcija sa Francuzima, ali je na engleskom, ima jednu iritantnu osobinu – postprodukcija je urađena u maniru sepije, kroz žuti filter.
Ništa ne može biti pogrešnije. Ovde boje toliko „vrište“ da je „meksički“ filter uvreda za Karibe. Uvreda je i za Meksiko, ali ovde je još veća uvreda. Srećom, „Smrt u raju“ je „kupila“ gledaoce širom sveta baš istinskim, zagasitim bojama Kariba.
NA BROD SAD IDEMO MI, NA BROD SAD IDEMO MI…
U subotnje jutro smo nabasali na putu do kruzera na trg koji je imao letnji praznični mir.
I kolonijalnu crkvu u kojoj je bila misa.
Prepuna crkva je ponavljala psalme i pravila gestove koje nikada nisam video kod evropskih katolika.
Kerovi (neću da kažem „psi“, jer to niko ne kaže) su se odmarali kao i čistači koji su završili jutarnje čišćenje grada. Tropski mir.
Idemo prema brodu. Reč-dve i o njemu. Naime, sinoć sam gledao novu sezonu serije “The Good Ship Murder” u kojoj bivši policajac, a sadašnji pevač na kruzeru rešava slučajeve zajedno sa lokalnom policijom (sve ih zna u lukama), i primetio nešto što nisam pre, iako sam gledao i ranije sezone.
Naime, serija je snimana na brodu MSC Virtuosa kompanije MSC Cruises i prepoznao sam masu lokacija sa broda, jer smo plovili baš na ovom brodu do pre neki dan. MSC Virtuosa je plovila zapadnom Evropom, Mediteranom i Persijskim zalivom pre nego što se krajem 2025. otisnula na Karibe, gde sada ide u krug na turama.
Impresivan brod ima skoro u svakom trenutku oko 8.000 stanovnika, odnosno oko 6.300 putnika i 1.700 članova posade. Brod je toliko veliki da se skoro i ne može uhvatiti u kadar. Pravi mali grad na vodi.
POSLE BRODA
Da napomenem, imamo ovde i momenat kada smo izašli sa broda i kada smo morali jednu noć prespavati (Jovana dve) u Fort-de-Fransu, ali se ispostavilo, kao i 3 godine pre u Dubaiju, da je čovek Booking-u otkazao svoj smeštaj, ali ga oni nisu sklonili sa sajta.
Mi smo ga rezervisali, naleteli na zatvoren apartman, i lokalci su nam puno pomogli da razjasnimo stvar – zaista su zlatni i ljubazni. Našli smo na brzaka drugi, ali da znate da neki put Booking nije ažuran, iako nam je vratio novce.
Naša saputnica koja mora ostati dan duže, se drugu noć smešta u Hotel L’Emperatris (L’Imperatrice) ili „Carica“. Pravi kolonijalni hotel za 45 evra po osobi. Pijemo u lobiju „ti punč“, ili mali punč na kreolskom. Kakav Indijana Džouns ugođaj! Pitam recepcionistu, to je po Carici Žozefini, ona je bila sa Martinika, Napoleonova žena? Jeste, ona je, bio je to odmah spomenik ali su joj ga pre par godinu srušili demonstranti.
Napoleon je jedini čovek koji je posle ukidanja ropstva vratio ropstvo u Francusku, i lokalni Crnci i Mulati ne mogu očima da ga vide. Pa ni ženu mu.
Doviđenja, Martiniče, imamo mi još da porazgovaramo. Sledećeg puta, inšalah!
Zahvaljujemo se Allegra Krstarenjima na ovoj reportaži
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
