Tekst i fotografije: Aleksandar Ignjatović
Odmaknimo se od mora i krenimo dublje u užareni Bliski Istok, gde nas čekaju pustinje, mora u kojima nema života. Nema puno ljudi, ali pejzaži su spektakularni.
Boje su takve da odmah znate da niste i ne možete biti u Evropi. Istorije opet ima na svakom koraku, isprepletane sa modernošću na specifično izraelski način. Bez vreve, u tišini i vrelini, čeka nas užareno srce Izraela.
Kada vam dosadi more, povetarac i plaže, vreva i saobraćaj, grad za gradom koji se nižu duž mediteranske obale Izraela, uputite se dublje u Judeju i Samariju, prema Mrtvom moru, i u pustinju Negev.
Tamo je izmaglica od vrelina takva da ćete imati fatamorgane vode u daljini, a činiće vam se nemoguće da su ovde ikada živeli ljudi, a nekmoli vodile bitke. Još je „suludije“ da se ovde i dalje vode sporovi, ali ljudska bića nikad nisu bila razumna, uprkos latinskom varljivom nazivu Homo Sapiens.
Ili je, pak, istina ono što kaže Morrissey, „da su ljudi uvek tako ljudski“, u negativnom smislu? Nećemo sada gledati na sve gluposti i surovosti, iako ćemo ih nužno morati spomenuti u ovom tekstu.
Teško je boraviti bilo gde u Izraelu a ne poželeti da vidiš Masadu. Masada, kao neverovatno okernarandžasto kamenito brdo u sred Judejske pustinje iste boje, iznad svetlotirkiznog Mrtvog mora u daljini. Jednog petka, pred šabat, odlučili smo da u šabatno jutro, sneno i nimalo mutno, krenemo put Masade.
Mali „problem“ je da se do Masade uglavnom stiže preko Zapadne Obale (kako je sada zovu popularno), odnosno Cisjordanije (kako su je zvali Britanci), odnosno Judeje i Samarije (kako ju je tradicionalno zvala izraelska vlast od 1967.), odnosno… pa, pogađate, Palestine.
Tj. onoga što Palestinci misle da treba i mora da bude Palestina, iako današnja Palestinska Samouprava obuhvata samo neke delove Cisjordanije. U kompleksnoj „tigrovoj koži“ put preko Cisjordanije, uglavnom ima puno vojnih kontrola izraelske vojske a nikada se ne pređe preko teritorije koju kontrolišu Palestinci.
U svakom slučaju, posle klasičnih zaustavljanja pored modernih autoputeva, sa neobičnim pogledom na plantaže urmi, palme, pustinju i Mrtvo more koje isparava, stigne se u podnožje moćne stene sa ruševinama grada na vrhu.
Samo ime Masada (hebrejski: Mecadá, sa akcentom na poslednjem slogu, doslovno „Tvrđava“) je latinizovano ime drevnog lokaliteta izolovanog od svega civilizovanog. Današnji grad Arad (nikakva veza sa nama obližnjim Aradom) je 20km udaljen, a mesto je toliko negostoljubivo da se zapitate „ko je uopšte mogao da dođe na ovakvu ideju“?
Odgovor je: Irod Veliki, koji je napravio sebi pribežište u onim gadnim vremenima kad je lako moglo da se strada od Rimljana i ostalih. Izabrao je vrh ove nepristupačne planine i utvrdio je 31. godine stare ere. Sve je pošlo po zlu kada je izbio čuveni Jevrejski ustanak 66. godine nove ere, i kada su se zloglasni buntovnici zvani sikariji („ljudi sa bodežima“) drznuli da napadaju rimske garnizone, haraju jevrejska sela i vrše ostale nepodopštine koje Rimljani nisu želeli da tolerišu.
Kada je 70. godine uništen Jerusalimski hram, sikariji koji su preživeli pobegli su u Judejsku pustinju, masakrirali obližnji rimski garnizon i utaborili se u Masadi. Išlo im je dobro par godina, da bi 73. godine guverner Judeje Lucije Flavije Silva rekao „e dosta je!“ i rešio da pokrene X Rimsku legiju „Fretensis“ i da osvoji Masadu.
Kao što već vizuelno možete zaključiti, osvajanje Masade nije išlo ni lako ni glatko, ali su Rimljani rešili da umore Jevreje glađu, žeđu i napadima. Zaprepašćujuće je da su stanovnici i branioci Masade imali sjajno organizovan grad sa zalihama hrane i vode, ali Rimljana je bilo ipak 15.000.
Pa opet, možda Rimljani nikada ne bi pobedili da nisu u prve redove isturili jevrejske ratne zarobljenike, pa branioci Masade nisu hteli da ubajuju svoje sunarodnike, iako su znali da će odbrana pasti. Josif Flavije, rimski istoričar jevrejskog porekla, pripoveda da su Rimljani, koji su očekivali mnoštvo ratnih zarobljenika i žena i dece robova, bili zaprepašćeni kada su videli da je 960 stanovnika Masade mrtvo, a sva hrana spaljena, kao i sve kuće.
Josif Flavije je rekonstruisao govore kojima su vođe Masade ubedili stanovnike da izvrše masovno samoubistvo, prema sećanjima jedine dve žene i jednog deteta koji su preživeli. Neugodno je i zamisliti šta se desilo sa te dve žene posle svega. U svakom slučaju, sikariji su prvo pobili svoje žene i decu, pa su ubijali jedni druge, dok se u „finalu“ nisu našla dvojica. Jedan je ubio drugog, a onda izvršio samoubistvo.
Ovo je stvorilo strahopoštovanje prema Jevrejima kao ratnicima, jer su pre toga uživali strahopoštovanje kao čudaci koji kriju žene i veruju u samo jednog Boga, koji je usput nevidljiv i ne prave mu se statue. Poznata je priča kada rimski zapovednik naredio nešto poput „uništite jevrejske hramove i polomite statue tog njihovog… jednog Boga!“, da bi vojnici ušli u prazan hram i javili komandantu da jevrejski Bog nije prikazan statuama i da se nema šta razbiti. „Kako poraziti narod čiji je Bog em jedan em nevidljiv?“.
Jevreji tradicionalno ne vole da padaju u zarobljeništvo, a Masada se ucrtala u svest celog naroda, pa je u situacijama kada je Izrael bio u opasnosti, recimo u Jomkipurskom ratu, ljudi su se često pitali „Hoće li nam se ponoviti Masada?“. Nije se ponovilo.
Kada dođete u Masadu, stupate u ogroman Vizitorski centar i možetete se odlučiti za dve vrste ulaznica: ulaznicu za penjanje na vrh peške, ili skuplju ulaznicu za penjanje žičarom. Posle kraće rasprave, ubedio sam veliki deo ekipe da idemo peške, jer je zaista ono što je najvrednije, samo penjanje i pogled.
Pre penjanja obavezno je pogledati film o Masadi, o opsadi koju smo spominjali, i naravno, o obnovljenom interesu za Masadu. Saznali smo da su jevrejske organizacije posle Prvog Svetskog rata proglasile Masadu „svetim mestom“ jevrejskog otpora i počele da organizuju „skautske ekskurzije“ na vrh.
Kasnije je došlo do značajnih iskopavanja koje su otkrile palate i prostorije, pa i ostatke vizantijske crkve koja je tu stajala u periodu izemšu hristijanizacije Rima i arapskih osvajanja. Iz vizitorskog centra se obično krene Zmijskom stazom (Snake Path) koja daje pogled na Mrtvo more i posetioci se vijugavim putem penju na nekih 300m visine.
Najlepši su pogledi kada se odmarate, i sednete tako da se slikate sa pogledom na Mrtvo more i Judejsku pustinju. Postoji još jedan način da se popnete, a to je takođe vrlo strma staza zvana Staza rimske rampe (Roman Ramp Trail) a ona je sa druge strane stene.
Stepenice sa te strane imaju posebno zanimljiv pogled na pustinju. Treba poneti dosta vode, jer je u bilo koje doba godine prilično vruće, a posebno je vrelo leti kada su temperature 43 stepena u hladu. Dodajmo, ovde nema hlada.
Naravno, kada se popnete na vrh, ima se i tamo šta videti: palate, kupatila u rimskom stilu, kuće, sinagoge, skladišta. Ali, da sve ovo nije na ovako nestvarnom mestu, bila bi to samo još jedna arheološka atrakcija.
Napomenimo još da je Masada 2001. postala zaštićena od strane UNESCO-a.
Kada se dođe do zalaska sunca, sve dobija neku drugačiju, posebnu boju, i sve postaju magično na drugi način. Najlepše je opet vratiti se peške istim putem, a kažu da su oni koji su dočekali noć i prisustvovali Masada Festu, da je opera u podnožju osvetljene stene nešto posebno.
Tekst je, u kraćoj formi i sa manje fotografija, originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, 2015. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
