Текст: Жикица Милошевић
Одавно је свим љубитељима музике јасно да ако желе да стекну понајбољи утисак о неком аутору, требају да купе албум под називом “The Singles Collection”, који окупља све „највеће хитове“ неког аутора. Управо је таква, генијална и непретенциозно неконцептуална и књига Николе Оравеца “Porn Food”, која се крајем 2024. године појавила пред публиком, коначно материјализујући Николине «највеће хитове» које је изводио годинама пред публиком, и које су му донеле култни статус.
Никола је потпуно кабаретска и иновативна личност, и савршено припада Берлину 1924. године, пун век пре него што је његова збирка песама угледала светлост дана. Он је понекад водвиљска личност, као Лејди Гага, која је такође самокарикирајући али амбициозни и стилски какофонични Ован у хороскопу. Прибегава карневализацији обичних тема, али и тешких и осетљивих тема као што су сексуалност или капиталистичко израбљивање. Из своје улоге кловна он имa ”the upper hand” – могућност да се увек „извуче“ и каже „шалио сам се“, иако се никако није шалио. Прибегава смеху и „бенигнизацији“ (ако се тако уопште може рећи) тешких тема. Он је као дворска луда која једина има смелости да каже краљу истину у очи – он је онај који говори „Цар је го!“ и сви се смеју, да би после два сата осмех спао са лица и да би схватили да је Никола то управо рекао пред царом, и да је царска голотиња заправо застрашујућа.
Као филозоф по формалном образовању, он има дубоки увид у теорију, а као израбљивано људско биће из кохорте пролетаријата, он има дубоки увид у трагичну и сиву свакодневницу најамног рада. Као кловн, он нас као у црној комедији засмејава, да бисмо на крају схватили причу иза свег тог смеха. Некада је уморан од сопствене маске и алтер-ега Иреалка Новца, као у песми „Плен“, јер схвата да је „рањен, осакаћен“ и „гомила меса за гладне псе“.
Он воли еротичност и сексуалност, и гурманлуке и крканлуке, и то су телесна уживања којима посвећује друго и прво поглавље „Ужитак је газда“ и „Гастрозофска надимања“. Никола би појео цео свет, по сопственом признању у песми „Гастро апоклаипса Иреалка Новца“, а можда би и нешто друго урадио са тим светом, са глаголом који се у прошлом времену разликује од „појео“ у свега једном или два слова (зависи да ли сте реч рекли у сленгу или „правилно). Већ у песми „Ода паризеру!“ видимо озбиљну критику капитализма, која ће се распламсати у последњем поглављу „Паштета капитализма“.
Као и Мориси и Оскар Вајлд, и Оравец носи са собом „тамну сенку“ да се нешто тамно можда налази одмах иза угла, и да је наша весела стварност коначна – смрт и старост вребају и желе да нам отму ужитке. Његова легендарна „Опет нисам јебо“ уводи нас у надреални свет The Mighty Booshа и Montyја Pythonа, и њихов уврнути хумор који нам олакшава егзистенцијалне патње.
У закључном поглављу све је и даље смешно, али све мање: обичан шрафић у механизму савремених економских односа описује своје доживљаје са радних места кувара и радника у фабрици, и цинично закључује како смо продали какав-такав смислени систем за Мича Бјукенона, америчке серије, Кока-Колу и сан о богаћењу, које су остварили само они најбескрупулознији. Стихови „Крај историје, као што рече Фукујама/Јао нама, јао нама“ говори како смо упали у црну рупу 26. децембра 1991. када је Горбачов одржао последњи говор испред црвене заставе СССР. У песми “Униформа” нестаје нам сваки осмех с лица када схватамо да смо ми само лутке којима живот као режисер мења костиме, облачи одела док нас смрт не однесе и навуче последње одело.
Највећи бол који Никола осећа, а и ми са њим је да капитализам узима време које би могло да се потроши на животне радости – плес, секс, храну, музику, филозофију… То је најболнији део савременог света који нам је Никола оголио и поставио га на сто испред нас као огледало у коме можемо видети ружно лице нас самих у овом систему – уморних и незадовољених, ускраћених и тужних, у сталној трци за непостигнутим нормама и неплаћеним рачунима.
Никола говори тешке истине кроз урнебесан и интелигентан смех, јер како је рекао Његош – чаша жучи иште чашу меда и смијешано најлакше се пију. Ово је стога најбоља, највеселија и најтужнија књига песама коју сам прочитао.
