Tekst: Žikica Milošević
Odavno je svim ljubiteljima muzike jasno da ako žele da steknu ponajbolji utisak o nekom autoru, trebaju da kupe album pod nazivom “The Singles Collection”, koji okuplja sve „najveće hitove“ nekog autora. Upravo je takva, genijalna i nepretenciozno nekonceptualna i knjiga Nikole Oraveca “Porn Food”, koja se krajem 2024. godine pojavila pred publikom, konačno materijalizujući Nikoline «najveće hitove» koje je izvodio godinama pred publikom, i koje su mu donele kultni status.
Nikola je potpuno kabaretska i inovativna ličnost, i savršeno pripada Berlinu 1924. godine, pun vek pre nego što je njegova zbirka pesama ugledala svetlost dana. On je ponekad vodviljska ličnost, kao Lejdi Gaga, koja je takođe samokarikirajući ali ambiciozni i stilski kakofonični Ovan u horoskopu. Pribegava karnevalizaciji običnih tema, ali i teških i osetljivih tema kao što su seksualnost ili kapitalističko izrabljivanje. Iz svoje uloge klovna on ima ”the upper hand” – mogućnost da se uvek „izvuče“ i kaže „šalio sam se“, iako se nikako nije šalio. Pribegava smehu i „benignizaciji“ (ako se tako uopšte može reći) teških tema. On je kao dvorska luda koja jedina ima smelosti da kaže kralju istinu u oči – on je onaj koji govori „Car je go!“ i svi se smeju, da bi posle dva sata osmeh spao sa lica i da bi shvatili da je Nikola to upravo rekao pred carom, i da je carska golotinja zapravo zastrašujuća.
Kao filozof po formalnom obrazovanju, on ima duboki uvid u teoriju, a kao izrabljivano ljudsko biće iz kohorte proletarijata, on ima duboki uvid u tragičnu i sivu svakodnevnicu najamnog rada. Kao klovn, on nas kao u crnoj komediji zasmejava, da bismo na kraju shvatili priču iza sveg tog smeha. Nekada je umoran od sopstvene maske i alter-ega Irealka Novca, kao u pesmi „Plen“, jer shvata da je „ranjen, osakaćen“ i „gomila mesa za gladne pse“.
On voli erotičnost i seksualnost, i gurmanluke i krkanluke, i to su telesna uživanja kojima posvećuje drugo i prvo poglavlje „Užitak je gazda“ i „Gastrozofska nadimanja“. Nikola bi pojeo ceo svet, po sopstvenom priznanju u pesmi „Gastro apoklaipsa Irealka Novca“, a možda bi i nešto drugo uradio sa tim svetom, sa glagolom koji se u prošlom vremenu razlikuje od „pojeo“ u svega jednom ili dva slova (zavisi da li ste reč rekli u slengu ili „pravilno). Već u pesmi „Oda parizeru!“ vidimo ozbiljnu kritiku kapitalizma, koja će se rasplamsati u poslednjem poglavlju „Pašteta kapitalizma“.
Kao i Morisi i Oskar Vajld, i Oravec nosi sa sobom „tamnu senku“ da se nešto tamno možda nalazi odmah iza ugla, i da je naša vesela stvarnost konačna – smrt i starost vrebaju i žele da nam otmu užitke. Njegova legendarna „Opet nisam jebo“ uvodi nas u nadrealni svet The Mighty Boosha i Montyja Pythona, i njihov uvrnuti humor koji nam olakšava egzistencijalne patnje.
U zaključnom poglavlju sve je i dalje smešno, ali sve manje: običan šrafić u mehanizmu savremenih ekonomskih odnosa opisuje svoje doživljaje sa radnih mesta kuvara i radnika u fabrici, i cinično zaključuje kako smo prodali kakav-takav smisleni sistem za Miča Bjukenona, američke serije, Koka-Kolu i san o bogaćenju, koje su ostvarili samo oni najbeskrupulozniji. Stihovi „Kraj istorije, kao što reče Fukujama/Jao nama, jao nama“ govori kako smo upali u crnu rupu 26. decembra 1991. kada je Gorbačov održao poslednji govor ispred crvene zastave SSSR. U pesmi “Uniforma” nestaje nam svaki osmeh s lica kada shvatamo da smo mi samo lutke kojima život kao režiser menja kostime, oblači odela dok nas smrt ne odnese i navuče poslednje odelo.
Najveći bol koji Nikola oseća, a i mi sa njim je da kapitalizam uzima vreme koje bi moglo da se potroši na životne radosti – ples, seks, hranu, muziku, filozofiju… To je najbolniji deo savremenog sveta koji nam je Nikola ogolio i postavio ga na sto ispred nas kao ogledalo u kome možemo videti ružno lice nas samih u ovom sistemu – umornih i nezadovoljenih, uskraćenih i tužnih, u stalnoj trci za nepostignutim normama i neplaćenim računima.
Nikola govori teške istine kroz urnebesan i inteligentan smeh, jer kako je rekao Njegoš – čaša žuči ište čašu meda i smiješano najlakše se piju. Ovo je stoga najbolja, najveselija i najtužnija knjiga pesama koju sam pročitao.
