Текст: Жикица Милошевић
Годинама се чинило да је рок музика постала музејски експонат. Велики фестивали и даље су пунили просторе захваљујући ветеранима попут Oasisа, Foo Fightersа или Arctic Monkeysa (да, и они су после 21 године „ветерани“), али међу најмлађом публиком доминирали су хип-хоп, поп и електронска музика. А онда се нешто променило.
Када су почетком двехиљадитих на сцену ступили The Strokes, The Killers, Franz Ferdinand и већ поменути Arctic Monkeys, говорило се о великом рок препороду или indie-rock revival-у. Данас, двадесетак година касније, појављује се нова генерација гитарских бендова, али овога пута прича је помало другачија. И медији потпуно игноришу све, док се милиони прегледа и прослушавања гомилају на платформама.
Последњих неколико година појавила се нова генерација бендова која је одрасла слушајући и Nirvanu и TikTok (нова верзија старе „од Силване до Нирване“). Међу најупечатљивијима су Dexter and the Moonrocks, четворка из Тексаса која свој звук описује као „western space grunge“ – необичну мешавину гранџа, алтернативног рока и америчке провинцијске меланхолије.
Они, међутим, нису усамљени. Бендови попут Narrow Head, Soul Blind, Teenage Wrist и Superheaven оживљавају звук деведесетих, док Wednesday и Geese показују да рок и даље може да буде експерименталан и непредвидив. У Великој Британији Wolf Alice (већ етаблирани) настављају да граде мост између инди рока и мејнстрима, а у Латинској Америци мексички трио The Warning враћа хард рок на велике сцене.
Занимљиво је да овај нови рок талас не покушава да измисли нешто потпуно ново. Напротив, његова снага лежи у томе што без комплекса користи наслеђе деведесетих и двехиљадитих. Тамо где су претходне генерације покушавале да побегну од прошлости, данашњи музичари је прихватају као полазну тачку.
Ако су The Strokes и Arctic Monkeys били деца гаражног рока шездесетих, онда су Dexter and the Moonrocks и њихови савременици деца гранџа, пост-гранџа и инди сцене с почетка века. Они не покушавају да измисле нови музички језик. Напротив, они отворено црпе инспирацију из музике која је већ била стара када су се родили. У њиховом звуку могу се препознати одјеци Nirvane, Alice in Chainsа, Soundgardena, Radioheada, па чак и бритпопа деведесетих.
То можда и није изненађујуће. За разлику од претходних генерација, које су музику откривале углавном кроз радио и телевизију, припадници Генерације Z одрастали су у свету у ком је целокупна историја популарне музике удаљена свега неколико кликова. За њих су Oasis, Linkin Park и My Chemical Romance подједнако доступни као и савремени извођачи. И подједнако савремени. Не постоји стил, не постоји савременост, постоје многобројне подгрупе свега и свачега доступне за пар секунди да се направи сопствени клише. Тако је настала необична ситуација – коју сада први пут доживљавамо – у којој су многи млади музичари формирали свој укус слушајући албуме из колекција својих родитеља. Уместо да беже од прошлости, они су је прихватили као део сопственог идентитета. Резултат није пука носталгија, већ нова комбинација старих утицаја, савремене продукције и дигиталне културе.
Можда је зато погрешно говорити о новом инди рок ревивалу. Ово је пре прича о генерацији која је одрасла на очевим CD-овима и која је одлучила да звук деведесетих и двехиљадитих врати у своје време. А судећи по публици на концертима и милионима стримова, изгледа да у томе прилично успева.
Да ли је ово почетак великог рок препорода? То је још рано рећи. Али после деценије у којој су многи проглашавали „смрт рок музике“, чињеница да милиони младих поново откривају звук гитаре делује као прилично добар знак. Можда је највећа иронија у томе што су многи музички критичари годинама писали некрологе рокенролу, а аналитичари се упљувавали да докажу како је indie/alt-rock revival 00-их био „фејк“, док су истовремено клинци на TikTok-у откривали песме старе двадесет или тридесет година. Испоставило се да рок није нестао – само је стрпљиво чекао нову генерацију да га поново пронађе.
