Tekst: Žikica Milošević
Godinama se činilo da je rok muzika postala muzejski eksponat. Veliki festivali i dalje su punili prostore zahvaljujući veteranima poput Oasisa, Foo Fightersa ili Arctic Monkeysa (da, i oni su posle 21 godine „veterani“), ali među najmlađom publikom dominirali su hip-hop, pop i elektronska muzika. A onda se nešto promenilo.
Kada su početkom dvehiljaditih na scenu stupili The Strokes, The Killers, Franz Ferdinand i već pomenuti Arctic Monkeys, govorilo se o velikom rok preporodu ili indie-rock revival-u. Danas, dvadesetak godina kasnije, pojavljuje se nova generacija gitarskih bendova, ali ovoga puta priča je pomalo drugačija. I mediji potpuno ignorišu sve, dok se milioni pregleda i proslušavanja gomilaju na platformama.
Poslednjih nekoliko godina pojavila se nova generacija bendova koja je odrasla slušajući i Nirvanu i TikTok (nova verzija stare „od Silvane do Nirvane“). Među najupečatljivijima su Dexter and the Moonrocks, četvorka iz Teksasa koja svoj zvuk opisuje kao „western space grunge“ – neobičnu mešavinu grandža, alternativnog roka i američke provincijske melanholije.
Oni, međutim, nisu usamljeni. Bendovi poput Narrow Head, Soul Blind, Teenage Wrist i Superheaven oživljavaju zvuk devedesetih, dok Wednesday i Geese pokazuju da rok i dalje može da bude eksperimentalan i nepredvidiv. U Velikoj Britaniji Wolf Alice (već etablirani) nastavljaju da grade most između indi roka i mejnstrima, a u Latinskoj Americi meksički trio The Warning vraća hard rok na velike scene.
Zanimljivo je da ovaj novi rok talas ne pokušava da izmisli nešto potpuno novo. Naprotiv, njegova snaga leži u tome što bez kompleksa koristi nasleđe devedesetih i dvehiljaditih. Tamo gde su prethodne generacije pokušavale da pobegnu od prošlosti, današnji muzičari je prihvataju kao polaznu tačku.
Ako su The Strokes i Arctic Monkeys bili deca garažnog roka šezdesetih, onda su Dexter and the Moonrocks i njihovi savremenici deca grandža, post-grandža i indi scene s početka veka. Oni ne pokušavaju da izmisle novi muzički jezik. Naprotiv, oni otvoreno crpe inspiraciju iz muzike koja je već bila stara kada su se rodili. U njihovom zvuku mogu se prepoznati odjeci Nirvane, Alice in Chainsa, Soundgardena, Radioheada, pa čak i britpopa devedesetih.
To možda i nije iznenađujuće. Za razliku od prethodnih generacija, koje su muziku otkrivale uglavnom kroz radio i televiziju, pripadnici Generacije Z odrastali su u svetu u kom je celokupna istorija popularne muzike udaljena svega nekoliko klikova. Za njih su Oasis, Linkin Park i My Chemical Romance podjednako dostupni kao i savremeni izvođači. I podjednako savremeni. Ne postoji stil, ne postoji savremenost, postoje mnogobrojne podgrupe svega i svačega dostupne za par sekundi da se napravi sopstveni kliše. Tako je nastala neobična situacija – koju sada prvi put doživljavamo – u kojoj su mnogi mladi muzičari formirali svoj ukus slušajući albume iz kolekcija svojih roditelja. Umesto da beže od prošlosti, oni su je prihvatili kao deo sopstvenog identiteta. Rezultat nije puka nostalgija, već nova kombinacija starih uticaja, savremene produkcije i digitalne kulture.
Možda je zato pogrešno govoriti o novom indi rok revivalu. Ovo je pre priča o generaciji koja je odrasla na očevim CD-ovima i koja je odlučila da zvuk devedesetih i dvehiljaditih vrati u svoje vreme. A sudeći po publici na koncertima i milionima strimova, izgleda da u tome prilično uspeva.
Da li je ovo početak velikog rok preporoda? To je još rano reći. Ali posle decenije u kojoj su mnogi proglašavali „smrt rok muzike“, činjenica da milioni mladih ponovo otkrivaju zvuk gitare deluje kao prilično dobar znak. Možda je najveća ironija u tome što su mnogi muzički kritičari godinama pisali nekrologe rokenrolu, a analitičari se upljuvavali da dokažu kako je indie/alt-rock revival 00-ih bio „fejk“, dok su istovremeno klinci na TikTok-u otkrivali pesme stare dvadeset ili trideset godina. Ispostavilo se da rok nije nestao – samo je strpljivo čekao novu generaciju da ga ponovo pronađe.
