Текст и фотографије: Жикица Милошевић
Доћи до Пекинга, на путу до Шангаја и сајма пластике Chinaplas, није било лако као што сам то замишљао када сам купио карту од Будимпеште са 498 евра у фебруару 2026.
Наиме, причало се тада да ће пруга до Будимпеште бити пуштена у рад 28. марта или тако некако, али се то до 17. априла није десило и морало се прибећи оном најскупљем и најгорем – а то је комби до аеродрома, са врло мало спавања пре тога.
Узмимо да се и на ноћном лету није ништа спавало (лепо је да сам погледао три филма – највише филмова погледам и највише књига прочитам у авионима последњих година), и добијамо да се у рану зору стигло на Престонички Аеродром Пекинг, са две непроспаване ноћи у организму, што не обећава.
Отисци прстију као на улазу у ЕУ. Само стрпљиво и љубазно.
То аутоматски призива две ствари: потребу за енергетским напитком и за пуњењем мобилног телефона. Наравно, непрецизним гледањем у листу ствари које треба урадити, заборавио сам код наших Кинеза купити пуњач са кинеским стандардом, па га морам купити на лицу места.
Срећом, инсталирао сам WeChat, Alipay и VPN – јер без тога не бих могао да се мрднем нигде нити ишта да платим. Срећом, на аеродрому постоји минимаркет Lawson који продаје пуњаче за 40 јуана (5 евра) и енергетски напитак за 7,5 јуана (мање од 1 евра јер је 8 јуана један евро). Изненађују ме овако ниске цене на аеродрому, али се испоставља касније да је Кина јако јефтина земља, а да ни на аеродромима не смеју да деру купце. Дивно.
Након што сам напунио телефон на „јавном пунилишту“, спремам се да одем до центра града, јер имам дугачак стоповер који ће ми омогућити 6 сати у центру града, а да путовање до центра не рачунамо. Ту је Аеродромски експрес, метро-воз линија која вас опет за 25 јуана (неких 3,50 евра) вози до центра, што је неупоредиво боље од 14 евра, колико су тражили у Паризу да нас метроом одведу на Орли месец дана раније.
Идемо кроз неке шуме, које се пружају између насеља, па та насеља престају да буду ултранова, постају старија, и онда одлазимо испод земље и излазимо у самом центру.
Умор је огроман, али је адреналин велики.
Излазим на станици која је најближа Тргу Тјенанмен.
И овде се види нешто што у другим градовима Кине не постоји – ултраснажна контролисаност саобраћаја, и пешака, и бициклиста, и возила.
Покушавам да пређем пешачки прелаз, али полиција каже – не може овај, идите између ових ограда и биће један где се може прећи булевар.
Бујица људи и ја идемо по команди, али тај „слободан пешачки“ је 4. по реду од нашег, једно километар удаљен. Онда у облику слова П (ћириличног) идемо још километар да бисмо се нашли тачно прекопута оне локације где је полицајац рекао да не смемо прећи. ОК, престоница, државне зграде и томе слично. Шта да се ради.
Стајем у ред за улазак на Трг Тјенанмен, и спремам пасош, али када ми очитају пасош, испада да немам резервацију. Која је бесплатна, али не може се попунити непосредно пре уласка него данас за сутра. тако да ми кажу, па узмите одмах сад за сутра.
Али авај, сутра нисам ту. Излазим из реда. Остаћу без слике са Маом.
Деца машу кинеским заставицама, бициклова ја на улици јако пуно, али су скоро сви на изнајмљивање, плави и жути.
Сетио сам се песме Кејти Мелуа „There’s nine million bicycles in Beijing” и помислио сам, ево скоро 20 година после те песме, и уз сву надградњу метроа и милионе електричних аутомобила, заиста их има 9 милиона, гарант.
Питам, шта је слободно да се види? Кажу, Забрањени град. Једно 3км овуда кроз улице пуне зеленила које личе на совјетске градове, и ту сте.
ОК, крећем за Забрањени град, али… немогуће је видети Забрањени град за кратко време, па ће на крају бити само делић.
Забрањени град споља. Колико људи! Такав осећај невероватне поплаве људи имао сам и 2010. у Делхију пред Црвеном тврђавом. Огромно је све. Кинескиње све изгледају као К-поп звезде. Корејска естетика је освојила и нас, па како неће сродну кинеску културу.
ХАНФУ РИВАЈВЛ
Једна ствар ми упада у очи, у овим хиљадама и хиљадама људи. Око и унутар Забрањеног града у Пекингу дешава се нешто чудно – пуно је девојака у традиционалним кинеским ношњама.
То нису, као у Риму, “гладијатори и легионари који се сликају са туристима и наплаћују”, већ су те девојке део ривајвла покрета ХАНФУ (汉服). Нису у питању “случајне пролазнице” нити нека званична церемонија – то су углавном младе Kинескиње које учествују у модерном тренду повратка традиционалној одећи – девојке носе реконструисану традиционалну одећу из времена кинеских династија (Хан, Танг, Сонг, Минг…).
Многе изнајме костиме и фотографа да би се сликале испред историјских локација попут Забрањеног града, али не само овде.
Део су ширег покрета који покушава да оживи традиционалну кинеску естетику и идентитет. Често имају професионалну шминку и фризуре инспирисане старим дворским стиловима.
Око тога се развила цела мини-економија: изнајмљивање костима, шминкери, фотографи, па чак и “историјски сетови”.
Занимљиво је да то није стриктно “туристички перформанс” – доста њих су локалне девојке које то раде из хобија или као део лајфстајла (нешто као спој косплеја, историје и Инстаграм естетике).
Ако прођете и помислите да је у питању нека церемонија или глумци – нисте једини. Делује баш филмски, али је заправо савремени тренд. Већина девојака су приватно ту (дошле да се сликају за себе), па није правило да наплаћују фотографисање.
Ако их питате љубазно, често ће пристати на заједничку слику – више као спонтани моменат него услугу. Плаћање директно њима није уобичајено и може чак деловати мало чудно ако се понуди без контекста.
Али, постоји “професионална верзија” целе приче: студији и агенције у Пекингу нуде комплет искуство: изнајмљивање ханфу костима, шминку и фризуру, фотографа,
снимање баш на локацијама попут Забрањеног града и слично. Цене варирају (отприлике 50–150€+ у зависности од пакета).
Ако баш желите, као девојка, да се сликате у ханфу костимима, одете у агенцију. Ако сте мушкарац – можете договорити сликање или у ношњи чак, или само “позирање са ханфу девојкама” као плаћену услугу, а то се обично организује кроз те студије (они обезбеде моделе или стилизоване сцене).
Свуда лете „маце“ са топола, месец дана пре него што се то дешава у Србији. Као да пада снег од маца, што ме подсећа на детињство. Опет гледам око себе, и видим оно што чему сам само читао раније – нешто што није дошло са короном и није ни отишло са њом: маске за лице које требају покрити што већи дао лица (има и са покривеним челом), да се не би поцрнело.
То чини већину Кинеза бељима од мене, и од већине Срба(ља). Бити црн апсолутно се сматра лошом естетиком. Ако могу, Кинескиње користе и бледу шминку и бео пудер. Заправо, то ми делује нормалније од наше помаме за тамном кожом, ако смем приметити, макар ме и гађали дрвљем и камењем због ове констатације.
ХУТОНЗИ ПЕКИНГА
Не могу да видим Забрањени град изнутра, па идем да видим околину – четврт која је остала „традиционална“: наиме, један од најимпресивнијих подухвата џентрификације и очувања урбаног наслеђа у Кини је (помало закаснело) очување хутонга – кућица од сивих цигала са уобичајено црвеним вратима, често и са орнаментима.
Хутонзи су типични за севернокинеске градове и представљају куће са двориштима ограђеним зидовима са све 4 стране. Данас се реч хутонг користи и за куће и за насеља међусобно повезаних кућа.
После Револуције, многи су срушени, с наставило се после Денгових реформи.
Слично као и у Дубаију, локалци су постали свесни да странце тек мањим делом фасцинирају нове зграде, а да су луди за старинама.
Зато су од 2019. кренули са масовним реновирањем зоне хутонга око Забрањеног града у Пекингу и сада је ту маса туриста, домаћих и страних.
Неки су постали продавнице, неки ресторани.
Сама реч хутонг је монголска и значи извор воде.
Били су типични за Пекинг и градове северне Кине али их је “прогрес” порушио, па је оно што је остало почело да се штити, као данас Алмашки крај у Новом Саду.
Почели су да се граде у 13. веку у време династије Јуан, а највише их је саграђено у време династија Минг (14-17.- век) у Ћинг (до 1911.)
И даље су многи куће, али су неки и хотели, ресторани, кафићи, продавнице и слично.
Највише их је сачувано баш око Забрањеног града.
Свуда су радњице. Сви зову да се једе или да се узму сувенири. Наилазим на разгледнице. Једна жена ме убеђује да узмем кинеску црвену бројаницу за срећу и да ми „накарика“ две куглице са кинеским идеограмима.
Каже, шта желиш? Рекох ЖИ и КА, ако имате, па да комплетирам име. Наводно ми је то и „уткала“ у бројаницу, која има и неке црне куглице које ландарају свакако па је чудно док се не навикнеш.
У међувремену сам у повратку прошао две лекције мандаринског и могу рећи да је КА на свом месту, али за ЖИ нисам баш најсигурнији. Нема везе, каже, биће просперитет и здравље и паре. Не буним се и да сам постао неки други човек на –КА.
Покушавам да поједем нека пецива. Као што код нас постоји „Свињски Срем“ и „Вински Срем“, и као што у Индији постоји „брашнаста Индија“ и „пиринчана Индија“, тако и овде Пекинг спада у део Кине где се једе више пуњених пецива, а мање риже. Добро, идем на срећу. Неки хлебић ми је превише сладак.
У другом пециву има млевеног меса са луком, који не волим, али прогутаћу кад сам већ купио. Један продавац каже – одакле си? Србија. Ааа, Саиервеија! Ву Ћи Ћи! Смеје се. Смејем се и ја. То је један од ретких који је уопште знао где је Србија, а дефтинитивно једини који је знао за име председника Србије, па толико о популарности. За њих смо ми сви белци и можемо једнако бити и Италијани и Руси и Енглези и Американци. Што би рекла пословица – „мени су сви белци исти“.
Препуно је страних туриста јер је Кина, као контрамеру Трампу, у својој «офанзиви шарма» укинула визе за масу западних земаља.
Делом је то одличан ПР у стратешки важном тренутку, а делом је извор новог, свежег новца. И сви су странци одушевљени Кином и ефикасношћу и Кина добија своје бесплатне «пиаршћике» како би то рекли Руси.
Време ми је да се вратим на аеродром и на авион за Шангај. Супер су хутонзи, супер је Забрањени град споља, али за Пекинг требају пуна три дана – један дан Тјенанмен и савремени Пекинг, други дан Забрањени град и хутонзи, а трећи – Кинески зид. Шест сати је перверзно мало, али ми је драго да сам «закачио» делић Пекинга.
Карта коју сам купио за назад не ради и ја се жалим дежурном – има их на свакој станици. Овде је жена у питању – смеје се и каже, ма морате увек купити на оној станици са које крећете, али нисте знали, само прођите. И пушта ме.
Ars longa, vita brevis, тек сада схватам. Толико филмова и књига, толико лепих ствари у свету, а живот прекратак, ако ниси рођен под сретном звездом да не мораш радити. Али опет пуно оних што су рођени под сретном звездом уопште не троше новце и време на нормалне ствари већ на глупости.
Сад схватам и зашто «Чунг-Куо» на мандаринском и «Чу Коку» на јапанском значи «Централна Земља» или «Централно Краљевство». «Центроземска», ако ћемо паралелу са Низомемском.
Невероватно место, и заиста центар света, 10 година у будућности. Централно Краљевство је непојмљиво, заиста непојмљиво. Сањате га после и недостаје вам.
Захваљујемо се на путовању
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
