Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Doći do Pekinga, na putu do Šangaja i sajma plastike Chinaplas, nije bilo lako kao što sam to zamišljao kada sam kupio kartu od Budimpešte sa 498 evra u februaru 2026.
Naime, pričalo se tada da će pruga do Budimpešte biti puštena u rad 28. marta ili tako nekako, ali se to do 17. aprila nije desilo i moralo se pribeći onom najskupljem i najgorem – a to je kombi do aerodroma, sa vrlo malo spavanja pre toga.
Uzmimo da se i na noćnom letu nije ništa spavalo (lepo je da sam pogledao tri filma – najviše filmova pogledam i najviše knjiga pročitam u avionima poslednjih godina), i dobijamo da se u ranu zoru stiglo na Prestonički Aerodrom Peking, sa dve neprospavane noći u organizmu, što ne obećava.
Otisci prstiju kao na ulazu u EU. Samo strpljivo i ljubazno.
To automatski priziva dve stvari: potrebu za energetskim napitkom i za punjenjem mobilnog telefona. Naravno, nepreciznim gledanjem u listu stvari koje treba uraditi, zaboravio sam kod naših Kineza kupiti punjač sa kineskim standardom, pa ga moram kupiti na licu mesta.
Srećom, instalirao sam WeChat, Alipay i VPN – jer bez toga ne bih mogao da se mrdnem nigde niti išta da platim. Srećom, na aerodromu postoji minimarket Lawson koji prodaje punjače za 40 juana (5 evra) i energetski napitak za 7,5 juana (manje od 1 evra jer je 8 juana jedan evro). Iznenađuju me ovako niske cene na aerodromu, ali se ispostavlja kasnije da je Kina jako jeftina zemlja, a da ni na aerodromima ne smeju da deru kupce. Divno.
Nakon što sam napunio telefon na „javnom punilištu“, spremam se da odem do centra grada, jer imam dugačak stopover koji će mi omogućiti 6 sati u centru grada, a da putovanje do centra ne računamo. Tu je Aerodromski ekspres, metro-voz linija koja vas opet za 25 juana (nekih 3,50 evra) vozi do centra, što je neuporedivo bolje od 14 evra, koliko su tražili u Parizu da nas metroom odvedu na Orli mesec dana ranije.
Idemo kroz neke šume, koje se pružaju između naselja, pa ta naselja prestaju da budu ultranova, postaju starija, i onda odlazimo ispod zemlje i izlazimo u samom centru.
Umor je ogroman, ali je adrenalin veliki.
Izlazim na stanici koja je najbliža Trgu Tjenanmen.
I ovde se vidi nešto što u drugim gradovima Kine ne postoji – ultrasnažna kontrolisanost saobraćaja, i pešaka, i biciklista, i vozila.
Pokušavam da pređem pešački prelaz, ali policija kaže – ne može ovaj, idite između ovih ograda i biće jedan gde se može preći bulevar.
Bujica ljudi i ja idemo po komandi, ali taj „slobodan pešački“ je 4. po redu od našeg, jedno kilometar udaljen. Onda u obliku slova P (ćiriličnog) idemo još kilometar da bismo se našli tačno prekoputa one lokacije gde je policajac rekao da ne smemo preći. OK, prestonica, državne zgrade i tome slično. Šta da se radi.
Stajem u red za ulazak na Trg Tjenanmen, i spremam pasoš, ali kada mi očitaju pasoš, ispada da nemam rezervaciju. Koja je besplatna, ali ne može se popuniti neposredno pre ulaska nego danas za sutra. tako da mi kažu, pa uzmite odmah sad za sutra.
Ali avaj, sutra nisam tu. Izlazim iz reda. Ostaću bez slike sa Maom.
Deca mašu kineskim zastavicama, biciklova ja na ulici jako puno, ali su skoro svi na iznajmljivanje, plavi i žuti.
Setio sam se pesme Kejti Melua „There’s nine million bicycles in Beijing” i pomislio sam, evo skoro 20 godina posle te pesme, i uz svu nadgradnju metroa i milione električnih automobila, zaista ih ima 9 miliona, garant.
Pitam, šta je slobodno da se vidi? Kažu, Zabranjeni grad. Jedno 3km ovuda kroz ulice pune zelenila koje liče na sovjetske gradove, i tu ste.
OK, krećem za Zabranjeni grad, ali… nemoguće je videti Zabranjeni grad za kratko vreme, pa će na kraju biti samo delić.
Zabranjeni grad spolja. Koliko ljudi! Takav osećaj neverovatne poplave ljudi imao sam i 2010. u Delhiju pred Crvenom tvrđavom. Ogromno je sve. Kineskinje sve izgledaju kao K-pop zvezde. Korejska estetika je osvojila i nas, pa kako neće srodnu kinesku kulturu.
HANFU RIVAJVL
Jedna stvar mi upada u oči, u ovim hiljadama i hiljadama ljudi. Oko i unutar Zabranjenog grada u Pekingu dešava se nešto čudno – puno je devojaka u tradicionalnim kineskim nošnjama.
To nisu, kao u Rimu, “gladijatori i legionari koji se slikaju sa turistima i naplaćuju”, već su te devojke deo rivajvla pokreta HANFU (汉服). Nisu u pitanju “slučajne prolaznice” niti neka zvanična ceremonija – to su uglavnom mlade Kineskinje koje učestvuju u modernom trendu povratka tradicionalnoj odeći – devojke nose rekonstruisanu tradicionalnu odeću iz vremena kineskih dinastija (Han, Tang, Song, Ming…).
Mnoge iznajme kostime i fotografa da bi se slikale ispred istorijskih lokacija poput Zabranjenog grada, ali ne samo ovde.
Deo su šireg pokreta koji pokušava da oživi tradicionalnu kinesku estetiku i identitet. Često imaju profesionalnu šminku i frizure inspirisane starim dvorskim stilovima.
Oko toga se razvila cela mini-ekonomija: iznajmljivanje kostima, šminkeri, fotografi, pa čak i “istorijski setovi”.
Zanimljivo je da to nije striktno “turistički performans” – dosta njih su lokalne devojke koje to rade iz hobija ili kao deo lajfstajla (nešto kao spoj kospleja, istorije i Instagram estetike).
Ako prođete i pomislite da je u pitanju neka ceremonija ili glumci – niste jedini. Deluje baš filmski, ali je zapravo savremeni trend. Većina devojaka su privatno tu (došle da se slikaju za sebe), pa nije pravilo da naplaćuju fotografisanje.
Ako ih pitate ljubazno, često će pristati na zajedničku sliku – više kao spontani momenat nego uslugu. Plaćanje direktno njima nije uobičajeno i može čak delovati malo čudno ako se ponudi bez konteksta.
Ali, postoji “profesionalna verzija” cele priče: studiji i agencije u Pekingu nude komplet iskustvo: iznajmljivanje hanfu kostima, šminku i frizuru, fotografa,
snimanje baš na lokacijama poput Zabranjenog grada i slično. Cene variraju (otprilike 50–150€+ u zavisnosti od paketa).
Ako baš želite, kao devojka, da se slikate u hanfu kostimima, odete u agenciju. Ako ste muškarac – možete dogovoriti slikanje ili u nošnji čak, ili samo “poziranje sa hanfu devojkama” kao plaćenu uslugu, a to se obično organizuje kroz te studije (oni obezbede modele ili stilizovane scene).
Svuda lete „mace“ sa topola, mesec dana pre nego što se to dešava u Srbiji. Kao da pada sneg od maca, što me podseća na detinjstvo. Opet gledam oko sebe, i vidim ono što čemu sam samo čitao ranije – nešto što nije došlo sa koronom i nije ni otišlo sa njom: maske za lice koje trebaju pokriti što veći dao lica (ima i sa pokrivenim čelom), da se ne bi pocrnelo.
To čini većinu Kineza beljima od mene, i od većine Srba(lja). Biti crn apsolutno se smatra lošom estetikom. Ako mogu, Kineskinje koriste i bledu šminku i beo puder. Zapravo, to mi deluje normalnije od naše pomame za tamnom kožom, ako smem primetiti, makar me i gađali drvljem i kamenjem zbog ove konstatacije.
HUTONZI PEKINGA
Ne mogu da vidim Zabranjeni grad iznutra, pa idem da vidim okolinu – četvrt koja je ostala „tradicionalna“: naime, jedan od najimpresivnijih poduhvata džentrifikacije i očuvanja urbanog nasleđa u Kini je (pomalo zakasnelo) očuvanje hutonga – kućica od sivih cigala sa uobičajeno crvenim vratima, često i sa ornamentima.
Hutonzi su tipični za severnokineske gradove i predstavljaju kuće sa dvorištima ograđenim zidovima sa sve 4 strane. Danas se reč hutong koristi i za kuće i za naselja međusobno povezanih kuća.
Posle Revolucije, mnogi su srušeni, s nastavilo se posle Dengovih reformi.
Slično kao i u Dubaiju, lokalci su postali svesni da strance tek manjim delom fasciniraju nove zgrade, a da su ludi za starinama.
Zato su od 2019. krenuli sa masovnim renoviranjem zone hutonga oko Zabranjenog grada u Pekingu i sada je tu masa turista, domaćih i stranih.
Neki su postali prodavnice, neki restorani.
Sama reč hutong je mongolska i znači izvor vode.
Bili su tipični za Peking i gradove severne Kine ali ih je “progres” porušio, pa je ono što je ostalo počelo da se štiti, kao danas Almaški kraj u Novom Sadu.
Počeli su da se grade u 13. veku u vreme dinastije Juan, a najviše ih je sagrađeno u vreme dinastija Ming (14-17.- vek) u Ćing (do 1911.)
I dalje su mnogi kuće, ali su neki i hoteli, restorani, kafići, prodavnice i slično.
Najviše ih je sačuvano baš oko Zabranjenog grada.
Svuda su radnjice. Svi zovu da se jede ili da se uzmu suveniri. Nailazim na razglednice. Jedna žena me ubeđuje da uzmem kinesku crvenu brojanicu za sreću i da mi „nakarika“ dve kuglice sa kineskim ideogramima.
Kaže, šta želiš? Rekoh ŽI i KA, ako imate, pa da kompletiram ime. Navodno mi je to i „utkala“ u brojanicu, koja ima i neke crne kuglice koje landaraju svakako pa je čudno dok se ne navikneš.
U međuvremenu sam u povratku prošao dve lekcije mandarinskog i mogu reći da je KA na svom mestu, ali za ŽI nisam baš najsigurniji. Nema veze, kaže, biće prosperitet i zdravlje i pare. Ne bunim se i da sam postao neki drugi čovek na –KA.
Pokušavam da pojedem neka peciva. Kao što kod nas postoji „Svinjski Srem“ i „Vinski Srem“, i kao što u Indiji postoji „brašnasta Indija“ i „pirinčana Indija“, tako i ovde Peking spada u deo Kine gde se jede više punjenih peciva, a manje riže. Dobro, idem na sreću. Neki hlebić mi je previše sladak.
U drugom pecivu ima mlevenog mesa sa lukom, koji ne volim, ali progutaću kad sam već kupio. Jedan prodavac kaže – odakle si? Srbija. Aaa, Saierveija! Vu Ći Ći! Smeje se. Smejem se i ja. To je jedan od retkih koji je uopšte znao gde je Srbija, a deftinitivno jedini koji je znao za ime predsednika Srbije, pa toliko o popularnosti. Za njih smo mi svi belci i možemo jednako biti i Italijani i Rusi i Englezi i Amerikanci. Što bi rekla poslovica – „meni su svi belci isti“.
Prepuno je stranih turista jer je Kina, kao kontrameru Trampu, u svojoj «ofanzivi šarma» ukinula vize za masu zapadnih zemalja.
Delom je to odličan PR u strateški važnom trenutku, a delom je izvor novog, svežeg novca. I svi su stranci oduševljeni Kinom i efikasnošću i Kina dobija svoje besplatne «piaršćike» kako bi to rekli Rusi.
Vreme mi je da se vratim na aerodrom i na avion za Šangaj. Super su hutonzi, super je Zabranjeni grad spolja, ali za Peking trebaju puna tri dana – jedan dan Tjenanmen i savremeni Peking, drugi dan Zabranjeni grad i hutonzi, a treći – Kineski zid. Šest sati je perverzno malo, ali mi je drago da sam «zakačio» delić Pekinga.
Karta koju sam kupio za nazad ne radi i ja se žalim dežurnom – ima ih na svakoj stanici. Ovde je žena u pitanju – smeje se i kaže, ma morate uvek kupiti na onoj stanici sa koje krećete, ali niste znali, samo prođite. I pušta me.
Ars longa, vita brevis, tek sada shvatam. Toliko filmova i knjiga, toliko lepih stvari u svetu, a život prekratak, ako nisi rođen pod sretnom zvezdom da ne moraš raditi. Ali opet puno onih što su rođeni pod sretnom zvezdom uopšte ne troše novce i vreme na normalne stvari već na gluposti.
Sad shvatam i zašto «Čung-Kuo» na mandarinskom i «Ču Koku» na japanskom znači «Centralna Zemlja» ili «Centralno Kraljevstvo». «Centrozemska», ako ćemo paralelu sa Nizomemskom.
Neverovatno mesto, i zaista centar sveta, 10 godina u budućnosti. Centralno Kraljevstvo je nepojmljivo, zaista nepojmljivo. Sanjate ga posle i nedostaje vam.
Zahvaljujemo se na putovanju
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
