Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Zahvaljujući Fashion Weekendu koji je modna agencija Select organizovala od 12. do 14. oktobra, boravili smo u harmoničnom mađarskom gradiću Orošhazi gde je održana prezentacija najnovije kolekcije, i upoznali se sa čarima spa-centra i banje slavne još u doba Austro-Ugarske Carevine.
GRAD
Orošhaza (Orosháza, doslovno, “Oroševa kuća”) je lep ravničarski grad u pitomini juga Panonske nizije, vrlo blizu tromeđe Srbije, Rumunije i Mađarske, na krajnjem zapadu Županije Bekeš.
Nalazi se nedaleko od Bekeščabe, ali je nama koji dolazimo iz pravca Srbije upečatljiva po tome što se nalazi blizu Segedina. Sakrivena u zelenilu, trsci i poljanama, blizu pusta koje tako karakterišu Mađarsku, baš kao i našu Vojvodinu, Orošhaza širi spokoj i mir.
Za one koji očekuju spektakularnost, ili pejzaže koji oduzimaju dah, ovo nije mesto iz snova. Za one koji su koleričnog temperamenta, nervčike i one koji vole slike iz pesama Miroslava Antića, eto pravog mesta za odmor živaca!
Sunce ovde zalazi dugo prema horizontu, ništa ga ne zaustavlja, ni planina, ni drveće. Ništa. Samo mnogo mira, mnogo odmora za dušu, mnogo zelenila među kojima su “izgubljene” kuće na periferiji. Nikada nisam video mesto sa toliko drveća da se kuće skoro ne vide od njiuh, i to sa ulice.
Orošhazu nazivaju jednim od najzelenijih gradova Mađarske, a u šali, ili pak, zbilji, “najvećim selom Mađarske”. Čak u to ime imaju i tablu u centru grada, iako se ovo ne može nikako nazvati selom.
Grad ima 32 hiljade stanovnika i neodoljivo podseća na gradove Vojvodine, osim što je sve za nijansku mirnije, urednije i manje temperamentno. Na prvi pogled. Mađari su opasno skloni da zavaraju nekog Južnjaka: skloni su zabavi i piću, iako to tako ne igleda na prvi pogled. Ljubazni su, iako tihi.
Gradom dominira nekoliko važnih spomenika. Jedan od najlepših je, začudo, luteranska, tj. evangelistička crkva, izgrađena između 1777. i 1830. u stilu kasnog baroka.
Dve su stvari čudne: luteranci nisu previše bili skloni baroknoj raskoši, a i sama crkva je građena 53 godine, tako da je do 1830. stil već uveliko izašao iz mode, pa je na crkvi moguće naći i neke elemente klasicizma, koji je vladao početkom 19. veka.
Ova tendencija da se pomešaju dva naizgled nespojiva stila, barokni i klasicistički, toliko je nama svakodnevna, da je i ne primećujemo, a opet, Zapadnjacima deluje kao neki čudni sklop nedoslednih majstora. Takav stil se naziva „copf”, od nemačkog „Zopf” – kika, pletenica, i karakteriše ga spoj upravo elemenata baroka, punog detalja i luksuza i klasicizma, svedenog i jasnog.
Stil je cvetao na područjima bivše Austrijske Imperije i može se naći i duboko u Srbiji, isto kao što su u Španiji majstori slobodno mešali gotiku, barok i mavarski stil. Zbog toga je ovo poseban kraj sveta, iako nam deluje svakodnevno.
Oltar crkve su doneli prvi naseljenici, protestanti iz Zombe, a protestanata je u istočnoj Ugarskoj bilo neobično puno. Najlepši pogled na crkvu je ako uhvatite i statuu Svetog Stefana, koji je najvažniji mađarski svetac i po kome se zovu sve najvažnije ulice i trgovi širom zemlje. U blizini je i katolička crkva, a njeni tornjevi i špicasto sivilo fasade su u savršenom skladu sa bojama jesenjeg lišća.
Glavni trg sa šarmantnim kafanama i konobarici koja ume da prepozna srpski i kaže na odlasku „Prijatno!” čak i ako naručujete sve na mađarskom, čine da se osećate kao kod kuće.
BANJA ĐOPAROŠ
Jedan grad na dve reke, Kerešu i Morišu, ne može biti lišen divnih pogleda na vodu, bvila tekuća ili stajaća. Jezerca ili rečice, svejedno, obrasli trskom i natkriveni plavim nebom, čarobni su i pod suncem i pod oblacima. Naravno, grad ne može biti lišen ni podzemnih voda.
A one su Orošhazi donele slavu u carsko doba, jer su u vreme kada je ceo civilizovani svet Evrope od prljavosti i nezdravosti počeo da se okreće disanju pored mora i planina, kupanju i banjama, ovde otkrivena sjajna voda, koja je tamnosmeđe boje, masna, pomalo liči na naftu rastopljenu u vodi, ali je prijatnog mirisa i vrlo topla.
Carski lekari su brzo otkrili da voda leči razne bolesti, od neuroloških, mišićnih, do reume i onih vezanih za pluća i srce. Kako god bilo, banja Đoparoš (Gyopárosfürdő) je brzo nikla sa sve impozantnim vodotornjem koji je sad vidikovac i muzej, a centraln ideo je sada moderan spa-centar iz 21. veka, a mnogo toga je napisano na srpskom i rumunskom, jer je mnogo turista iz ove dve susedne zemlje. Uživanje uz zdravlje uz jedan spa-vikend jeste nešto što bi vaše telo cenilo.
Zahvaljujemo se na ovom putovanju Modnoj agenciji Select
Tekst originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, u novembru 2013. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
