Tekst i fotografije: Aleksandar Ignjatović
NEGEV
Svi ljudi evropskog porekla obožavaju pustinje. Vim Venders je obožavao Teksas („Pariz, Teksas“), Persi Adlon pustinju Mohave u Kaliforniji („Bagdad Kafe“), Emir Kusturica Arizonu („San Arizone“), da ne nabrajamo dalje. Izraelski kinematografi obožavaju svoju, pustinju Negev. Jedno veliko Ništa. Na hebrejskom ime znači „Suvo“. Tako i jeste. Jedno veliko Suvo Ništa, sa divnim pejzažima, tišinom i neverovatnim potencijalima.
Ako ste gledali izraelske filmove „Poseta orkestra“ („Band’s Visit“ na engleskom, radi lakše pretrage) ili „Motivacija: nula“ („Zero Motivation“), onda vam je jasno. U prvom filmu „smoreni“ i izolovani stanovnici fiktivnog negevskog grada Bet Ha-Tikva kažu „Nema arapske kulture ovde, nema jevrejske kulture, nema nikakve kulture, nema ničega“.
U drugom, devojka sa kibuca (koji su sami po sebi prilično samotna mesta) služi vojsku 2 godine u bazi u sred Negeva. Ko nije imao taj osećaj pustinje, ali ne da ga odvedu na izlet iz Hurgade ili Hamameta, teško može shvatiti osećaj „sam ispod neba“ sa svojim mislima.
Negev je pripao Izraelu em idejom Britanaca kod Podele Palestine 1947. em ludačkom upornošću Davida Ben-Guriona koji je insistirao da se Negev mora kolonizovati kao američki jugozapad. Nije hteo da popusti ni kad su Arapi osvojili ceo Negev.
Kada su mu zapovednici rekli „Hajde da ostavimo Negev, odbranićemo Tel Aviv i more“, Ben-Gurion je rekao „Ne, ako izgubimo Negev pašće i Tel Aviv“. Uskoro su izraelske trupe izbile na Crveno more kod sela Um-Rašraš i time je rat završen.
Pobedili su, dobili su Negev, dobili lojalnost Beduina, i sagradili na mestu Um-Rašraša grad i rizort Eilat. Ben-Gurion, koji, po smešljivom izrazu lica vodičkinje iz Izraela i po tipičnoj jevrejskoj samokritičnosti i humoru (videti Vudija Alena, Bena Stilera i ostale) „nije bio baša lak čovek, i teško da ga je neko mogao poželeti za oca ili muža“) odlučio je da i živi u Negevu.
SDE BOKER
Njegovo imanje Sde Boker (S’de Boker) svedoči o njegovoj zaljubljenosti u pustinju i želju da se ovaj deo načini izraelskom žitnicom.
Njegova sirota žena nije delila njegov entuzijazam u sred Nigdine. Spomen-kuća Ben-Guriona (sam je smislio to ime od svog originalnog Grin) u sred pustinje govori mnogo. Crtani film o njemu govori još više. Statua Ben-Guriona koji dubi na glavi govori najviše. Ben-Gurion je imao strašne glavobolje i neko mu je rekao da ako dubi određeno vreme na glavi svakog dana, biće mu bolje. I bilo mu je. Verovatno je svima izgledao luckasto.
Ali, imao je san. San se nije ostvario. On je želeo da se Jevreji celog sveta dosele u Negev i naprave silne gradove. Kao Amerikanci u Arizoni i Nevadi i Teksasu. Ali, Jevreji nisu isto što i Amerikanci. Nemaju taj libertarijanski duh, već su više kao Srbi: skloni življenju zajedno i u pitominama, ili makar u gradovima. Gurion je želeo milione Jevreja u Negevu, sada ih, posle 67 godina, nema ni 40% od predviđene cifre.
MASABEI ŠADE
Noćenje u kibucu je posebna priča. Kibuc Masabei Šade je jedan od najvećih i najlepših. Izraelci monogo pažnje posvećuju kibucima.
Kada uđete u neki, uvek će vam pričati priče kako je nastao i kako su živeli. Masabei Šade je nastao tako što je izmešu dva rata u današnjoj zapadnoj Ukrajini neki antisemita digao u vazduh jevrejsku pekaru i ova porodica je rešila da se iseli u Britansku Palestinu. Tako je nastao i moderni Izrael. Posle 1945. kada se videlo da su ljudi spremni svašta da im urade, oni su otišli na kraj sveta da ih niko ne dira. Kada se posle predavanja neko naglas zapitao „Ko bi ovde živeo? Kako je ovde dosadno!“ moj odgovor je bio „Onaj kome su postavili bombu u pekaru. Došao je ovde da ga niko ne dira i da sadi povrće u pustinji. I to mu je bilo bolje.“.
To nikad ne treba zaboraviti. Pa ipak, iako Masabei Šade deluje slatko sa kućicama kao neki egipatski rizort, ipak je to spartanska sredina. Kada je pala noć, sve je u kibucu bilo zatvoreno, nije bilo klubova za zabavu niti kafea. Kada smo pitali, ima li ovde neke prodavnice da… kupimo pivo? Rekli su nam uz smeh, ima, 40km odavde kroz pustinju u Ber Ševi. ako krenete sad stići ćete dok rade prodavnice. Došli smo uz ogradu kibuca. Zvezde, pesak i tišina. Kibuc u pustinji. Jedno od originalnih iskustava Izraela. Ne mora dvaput. Jedna noć je dovoljna.
BER ŠEVA
Ber Ševa ili starinski, Beršeba, je „prestonica“ Negeva. Ima „celih“ 160.000 stanovnika, što je, da vas podsetim, negde između Subotice i Novog Sada. Ali, ipak, čudesno je videti grad kao Las Vegas u sred pustinje. „Naj-fejk grad ikada!“ rekla je moja drugarica iz Urugvaja. Naravno, kada je Urugvaj plodan i ravan kao Vojvodina.
Ali, hajde napravite grad u ovoj vrelini. Pa ipak, uzbudljivo je što je sve novo. Mešavina je američkog ili australijskog načina gradnje u pustinjama i sovjetske planske arhitekture, kao u Uzbekistanu ili Turkmeniji. Ovo drugo nije ni čudo: ogroman broj stanovnika je iz bivšeg SSSR-a, pola Ber Ševe priča ruski i ovo je prestonica šaha u Izraelu. Šaha kao sovjetske narodne igre, takoreći. Zanimljvo je što ovde ima i etiposkih Jevreja, koji su nalik na… hm, Bouvijevu ženu, ali i indijskih Jevreja, za koje nismo baš znali ni da postoje.
Ber Ševa ima najviše šahovskih velemajstora po glavi stanovnika na svetu.
Ber Ševa znači „Sedam Izvora“ i arheološki ostaci starog grada mogu se naći u Tel Ber Ševi. Čijih su bili tih 7 izvora? Po predanju, iskopali su ih Avram i Isak! Evo nešto za ljubitelje Led Zeppelin: Jakov je imao viziju stepenica za nebo („stairways to Heaven“ na engleskom) kada je napuštao Ber Ševu (Postanje 28:10-15 i 46:1-7).
Turci su napravili u osmansko doba prvi planirani grad u Carstvu sa pravim ulicama, prilično širokim za njihove standarde, a kroz grad su sproveli prugu kao deo Hedžaske železnice do Meke i Medine.
Britanci su ih isterali u Bici kod Ber Ševe predvođeni Alenbijem, a Alenbiju je posvećeno sve i svašta u Izraelu. Više ne postoji animozitet prema Britancima kao u napadima na njih posle 1945. Sada ih smatraju oslobodiocima od Turaka i onima koji su predložili plan o Podeli Palestine.
Pa ipak, iako je Turska četvrt Ber Ševe najšarmantnija, opet stara priča: sve što podseća na osmansko, nije milo Jevrejima. Jedva su uspeli da obnove četvrt i da daju povlastice studentima da otvaraju klubove i da se nasele ovde. Većina Jevreja ipak voli moderne zgrade bez sećanja na potlačenost pod Turcima. Opet sličnost sa Srbima.
Osim činjenice da se ovde može lepo živeti, lepo studirati, što nema kiše, što se lako sedne u auto i za vikend ode u Eilat na more, Ber Ševa je zanimljiva posetiocima još po nečemu: ovo je eksperimentalna lokacija za sve nove arhitektonske ideje. Kao Brazilija svojevremeno. Zabavno. Ali, ne previše. No, posle tišine pod zvezdama kibuca, posle očiju koje štipa Mrtvo more, posle stenja i pećina bez glasa, lepo je biti opet u gradu punom mladih. Odmor od istorije. A onda, odlazak u srce istorije. U sledećem, poslednjem nastavku, srce svih monoteističkih religija: Jerusalim. Centar sveta u starim atlasima. I njegov arapski „brat“ – Vitlejem. Vidimo se u „centru sveta“ za mesec dana!
Ber Ševa se smatra „beduinskom prestonicom“ Izraela. Mnogo Beduina živi u neregistrovanim selima koja se pomeraju. Lojalni su Državi Izrael i ne učestvuju u palestinskim pobunama. Ne moraju da idu u izraelsku vojsku, ali mnogi to žele i 1.600 ih aktivno služi u vojsci.
Tekst je, u kraćoj formi i sa manje fotografija, originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, 2015. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
