Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Robert Čoban i Stefan Ćulibrk
Ako postoji grad po meri čoveka, ni veliki, ni mali, a opet savršeno protestantski uređen, pravoslavno topao, slovenski opušten i skandinavski nasmejan, onda je to Riga, prestonica Letonije. Ne samo muzej jugendstila na otvorenom, već i grad iz koga se život preliva preko ivica.
Praktično prva mogućnost da se leti niskotarifnom kompanijom iz Srbije stigla je u maju 2010. godine, kada se u Srbiju “uselio” letonski avioprevoznik Air Baltic. Ne iskoristiti priliku da se do Rige, za koju smo znali da je lepa i puna lepih žena, stigne za 100-tinak evra, i to po letom vremenu, nismo mogli.
Sad, kada su ovde došle još neke kompanije koje lete za male pare, čini mi se da je i 50€ puno za povratnu kartu i uvek tražim još manje, i biram još jeftinije izlete.
Ali, pre godinu dana, kada su karte prosečno bile 200-300€ za bilo šta i bilo gde, 100 novčanih evropskih jedinica bilo mi je kao dar s neba. Odmah sam organizovao ekipu i ugovorio hostele. Jeftine, u centrima gradova. Spremio budžet za sendviče i pivo. I fotoaparat. I seo u avion.
Sleteli smo u zemlju koja neodoljivo podseća na Vojvodinu.
Ravničarska, sa velikim i lenjim rekama. Zelena i mirna, opuštena, samo malo manje naseljena. Čak je i arhitektura donekle slična, ali manje je novogradnje i manje je neuroze i agresivnosti na ulicama.
Nije da nemaju desničare (imaju neke bizarne marševe podrške SS-divizijama sastavljenim od Letonaca onomad), nije da nemaju homofobe (po drevnom istočnoevropskom običaju razbucaju svaki pokušaj paradiranja, a policija je, nekim čudom, uvek pasivna), nije da su izdašni po pitanju ljudskih prava (nikome ko nije Letonac, a takvih je 40-ak %, naročito Rusa, ne daju državljanstvo, osim ako ne pika loptu dobro, i svima dodaju po jedno –S na kraj imena i prezimena, a da te ne pitaju), ali se to na prvi pogled ne vidi.
Zapravo, na prvi pogled je sve idilično: svežeokrečene fasade, sve restaurirano, ljudi ljubazni i veseli, novine na ruskom se dele u avionu i kupuju na ulicama, svi govore po 3 jezika i smeškaju se na ulicama.
PODLOGA KROZ POVEST
Riga je nastala ovako: u davna, pradavna vremena, kada na obalama Zapadne Dvine, koju Letonci zovu Daugava, živeo je jedan ogromni čovek – Veliki Kristaps. Pomenuti Kristaps je bio neka vrsta „ljudske skele“: na svojim plećima prenosio je putnike s jedne obale Dvine na drugu, i reka mu je bila do kolena, tj. mačji kašalj.
Pošto je morao negde i da spava i da se skloni od kiše, na desnoj obali Dvine sagradio je sebi kućicu. Jedne noći se probudio dramatično i naglo, jer je čuo kako na drugoj obali plače neko dete. Odmah je pošao da traži mališu, da bi ga preneo na drugu obalu. Međutim, ne lezi vraže, dok ga je prenosio, maleni dečak je postajao sve teži i teži, da ga je Kristaps jedva doneo na suvo.
Mrtav umoran, stavio je dečaka da spava pored sebe. Ujutru, kada se probudio, pored njega je, na mestu gde je bio dečačić, sada bio veliki sanduk sa novcem. No, Kristaps nije odustao od svog posla – trošuckao je pare i nosio ljude na krkače, da bi posle svoje smrti novac zaveštao gradnji grada. Prve kuće Rige sagrađene su tamo gde je bio dom Velikog Kristapsa, a danas na keju stoji statua ogromnog čoveka sa malim dečakom na plećima.
Ili možda nije bilo tako? Pa, verovatno da nije, iako su u ta vremena čuda bila svakodnevna. Ime Kristaps implicira da je osnivač bio Letonac i da je bio hrišćanin, a u to vreme su hrišćani uglavnom bili pripadnici nemilosrdnog Tevtonskog reda nemačkih vitezova, koji su „blagu vest“ širili ognjem i mačem (kontradiktorno, zar ne?), na veliku radost Katoličke crkve.
A oni koji su Reč Hristovu primali voljno ili nevoljno, bili su, na mestu današnje Letonije: Kuronci, Latgalci, Livonci, Estonci i Rusi. Prva dva naroda su iz baltičke grupe, druga dva su iz finske, a treći su Sloveni, jasno. Da razjasnimo: Balti (današnji Letonci i Litvanci a nekadašnji Prusi i pomenuti Kuronci i Latgalci) su najbliži rođaci Slovena.
Ako možemo, slikovito rečeno, smatrati Ruse, Poljake, Slovence ili Slovake rođenom braćom, onda nam Letonci dođu nešto kao… braća od strica. Naime, Stari Sloveni i Stari Balti su, pre nego što su se razdvojili, bili jedan narod, danas poznat kao Balto-Sloveni, a kako su oni sami sebe zvali pre 5.000 godina, više niko ne zna.
U svakom slučaju, otud čudna sličnost baltičkih jezika sa našim, i otud i nepotpuno razumevanje. Tipično je da, gledajući na neki tekst na letonskom i ruskom, primetite: „Daa, pa baš se moglo i razumeti i bez prevoda, reči su tako slične!“, ali ipak, to nije moguće. Evo primera: himna Letonije se zove „Dievs, sveti Latviju!“. Prevod? „Bože, blagoslovi Latviju (tj. Letoniju)!“.
„Dievs“ vam liči na latinsko „Deus“? Sveti, kao… „sveti vodicu“? „Latviju“, baš isti padež i isto se piše? Upravo tako. Ali, pre prevoda, sve je mutno. OK, bitno je naučiti par stvari: Letonci koriste istu latinicu kao i mi, sa sve slovima: Č, Š, Ž – lako se čita; akcenat je uvek na prvom slogu (uticaj finskih naroda), „cena“ znači baš to što piše, a imaju običaj da na svako muško ime dodaju „S“. Na mojoj autobuskoj karti pisalo je „MILOŠEVIČS“. Svakog stranca preimenuju, pa se ovih dana u Rigi prikazuju filmovi „Robins Huds“ i „Šreks“. Ostalo vam se samo kaže.
Elem, Tevtonci krajem 12. veka uspešno osnivaju nemačku koloniju na mestu Ikšćile (nemački Uexküll), u blizini Rige. 1201. godine grad je zvanično osnovan, i to radi agilni episkop Albert fon Bukshevden. Pošto je vabio koloniste iz Nemačke da „civilizuju“ paganske domoroce, od pape je dobio specijalnu bulu kojom je davao oprost grehova svakom Nemcu koji se doseli u Rigu!
Nije čudo što će uskoro uslediti protestantizam. Uspelo mu je, i grad postaje trgovački centar, koji ulazi u Hanzeatski savez 1282. i građani uživaju u svom bogatstvu slobodnog grada i Srednjeg veka. No, tada su građani Rige bili samo Nemci: Letoncima i ostalima je bilo najstrožije zabranjeno da se naseljavaju unutar zidina grada, i tek su im to dozvolili kada im je zatrebalo saveznika protiv Poljaka i Rusa. Jasno, prekasno.
Naravno, nailazi Kolumbo i otkriva Ameriku, sve bolji brodovi omogućavaju osnivanje trgovačkih kolonija u Africi i Aziji i dovoženje robe ne preko Turske, Venecije ili Puta svile, već direktno, preko Atlantika. Severna Evropa pada u zaborav, počinje era Zapada, i Riga pada prvo pod poljsku, a potom pod švedsku vlast. 1711. Petar Veliki je pripaja Rusiji, gde ostaje prilično dugo, a ostalo znamo: Revolucija, nezavisnost, rat, SSSR, opet nezavisnost, od 1991.
NAORUŽANI ZNANJEM KREĆEMO U POHOD…
Smeštaj u hostel protekao je odlično: prvo imaju gradski bus od aerodroma do centra centra grada, koji staje baš ispred hostela, a onda, i hostel je na 15 m od najglavnijeg trga grada. Kuća u kojoj je hostel je star i ima strme drvene stepenice od najmanje 200 godina. Neko je na oluku zalepio nalepnicu “Gotovina heroj”. Nekako je bizarno donelo osećaj bliskosti sa još balkanskih budala koje se vrzmaju ovde.
Na čekiranju, lepa plava Letonska po imenu Liga, ponaša se toliko ljubazno i nasmejano, da se članovi ekipe šale na temu “ovo kao da je uvod u pornić: I am Liga from Riga, and this is the hostel”. Stvarno skandinavski euforično zvuči ova recepcionerka. Dobijamo i po jedno welcome-pivo. Hostel ima i kafić u kome se skupljaju ludi Holanđani već isto veče. Ma sve OK, ali idemo malo do grada.
Kao što rekoh, srećnim “nabadanjem” pogodili smo online rezervacijom hostel u najužem centru grada za 11€. Prvo puca pogled na Stari grad i znamenita zdanja, i spomenik nekim dječarcima obučenim u revolucionarne lenjinovske nošnje, sa sve kapama-lenjinovkama. Iako izgleda sovjetski, ispod piše da je podignut “Letonskim strelcima”.
Priznajem da se nisam spremio na sve istorijske lekcije Rige, pa nisam znao ko su oni. Sad znam. Spomenik od crvenog granita momcima snažnih vilica, posvećen je elitnoj jedinici u službi Crvene armije tokom Oktobarske revolucije.
U to vreme postojala je poslovica: „Revolucija se drži na jevrejskim misliocima, letonskim strelcima i ruskim budalama“, a jednostavno je opisivala činjenicu da su Letonci bili vatreno Crveni tokom Oktobra, ali ih je manjina Belih, potpomognuta Francuzima, svrgla sa vlasti.
Ovi zlosrećni strelci koji su preobratili Letoniju u crveno pa onda otišli da dovrše posao po Rusiji, zaboravili su da ovi sa Zapada ne gledaju sa simpatijama na socijalizam. Francuzi su se iskrcali u luku Rige 1920. i obojili Letoniju u belo, i otcepili je od Rusije. Ovi strelci koji su preživeli bitke po Sibiru, vratili su se i bili osuđeni i pobijeni. SSSR je podigao spomenik borcima-levičarima, a današnje vlasti su ga iz čistog nacionalizma, valjda, zadržale: jes’ da je komunistički, al’ su naši komunisti, letonski.
Muzej koji se nalazi u neposrednoj blizini je jedna od retkih novih, socijalističkih zgrada u Staroj Rigi, i bio je Muzej revolucije, dok danas nosi svečano i mučeničko ime Muzej okupacije. Ne i bilo strašno to što pripoveda o stranoj vlasti nad Letoncima tokom stoleća, nego što na mala vrata pokušava da izravna nacističku i sovjetsku vlast, što je skandalozno.
Ali, trend na Baltiku je da se malo premažeš fašizmom i sve je kul, onda si pravi rodoljub. Inače, baltičke narode, a posebno Letonce, zbog ovog običaja, u ostatku SSSR-a, posprdno zovu „naciki“ („nacoši“). Ako si mislio da je Balkan nenormalan, zaboravio si Le Pena. I Baltik. I još pola Evrope, na žalost.
Srećom, pa je muzej manje bitan i atraktivan od ostalih stvari. Najlepša zgrada Rige odmah upada u oči, a zove se Dom Crnoglavih. Deluje starinski, a nije. Skroz je replika. Ali je original bio starinski, iz 16. veka. Bili nekad davno, oko 13. veka, neki mlađahni trgovci koji su živeli i radili u tada probogatom gradu koji je pripadao Hanzeatskoj ligi, nekoj vrsti EU severne Evrope.
Biti na Baltiku značilo je biti bogat. Biti na Baltiku značilo je biti u Hanzeatskoj ligi i imati gomilu trgovaca, puno ljudi koji govore nemački, versku toleranciju, slobodu od kmetstva i svašta još. A onda je došao Kolumbo i otkriven je i put za Indiju i Baltik je osiromašio, a oni koji su izlazili na Atlantik su postali face.
Elem, ti trgovci su napravili nekakav VIP klub zvani Bratstvo svetog Đorđa, gde su se družili, mladi i neoženjeni, oh, tako poželjne mladoženje. Posle su promenili ime pa su se zvali Bratstvo svetog Mavrikija, koji je za simbol imao crnu glavu, a pošto „mavros“ na grčkom znači „crn“, simbol im je bila crna glava. Istorija kaže da su „crnoglavi“, koji su svi bili poreklom stranci, bili „menadžeri visokog rizika“, jer su imali poduhvate opasnije i isplativnije od Rižana. Zato ih ovi nisu puštali u Staru Gildu, kao dođoše koji im kradu zaradu i kicoše se po ulicama i mažnjavaju mlade žene.
„Crnoglavi“ su rešili da pokažu moć novca koji su stekli i sazidali su monumentalnu crvenu zgradu na Trgu gradske kuće. Nemci su 1941. malko zaboravili da su crnoglavi momci bili uglavnom Nemci, pa su neselektivnim bombardovanjem srušili lepu zgradu. Sovjeti su 1944. oslobodili Rigu ali nisu hteli da slave trgovce i mešetare, nego radničku klasu i poštenu inteligenciju. Odlučuju da ne obnove zgradu i sjajnim rezonovanjem zaključuju da je ovde baš potreban jedan ogroman trg. 2001. godine su ga Letonci obnovili do u detalj.
Sa jedim dodatkom. Nekada je natpis bio na nemačkom (inače nije ni bilo Letonaca u Rigi do pre par stotina godina, jer su bili zemljoradnici a ne trgovci) a sad na letonskom. Posle mi pričajte nešto o falsifikovanju istorije.
U svakom slučaju, ovo je najlepši deo grada i najčešće se svi slikavaju tako da uhvate fasadu i statuu izvesnog Rolanda, koji je simbol nemačkog srednjovekovnog slobodarskog viteštva.
E sad nešto što ne možeš da promašiš: vidi se još dok dolaziš busom sa aerodroma. Crkva svetog Petra od 124 m. Iz 1209. godine je i ogromna je.
Stvarno je lepa, ali opet je replika, mada su ovu izgradili Sovjeti 1973. posle nacoškog razaranja.
Dobra fora je što su tom prilikom ugradili lift u toranj pa se tako penješ na zvonik odakle se vidi ceo grad.
Oko crkve već počinje deo gde su kafići, restorani, pabovi i sve što je mladom biću neophodno.
Ako imaš kome, kupi lepe minđuše ili nakit od ćilibara, koji je tipičan za ovaj kraj sveta.
Ono što se može reći za Rigu od ovog trenutka nadalje, jeste da jako liči na Prag: ulice su uzane i skoro nikad nema sunca, a masa sveta je po kafanama i baštama. Za razliku od Praga, ovde nema na svakom ćošku toliko razvaljenih likova i striptiz-barova. Prag se malo prefurao. Ovo je novi Prag.
Put opet, jednosmerno, vodi ka Spomeniku Slobode (poznat kao Milda u žargonu Rižana) na velikom trgu na kanalu koji se uliva u Dvinu.
Ovde je do Rvolucije bio spomenik Petru Velikom, ali su ga Letonci, konačno nezavisno, obogatili visokim spomenikom iz 1935. posvećenim sticanju državnosti. Na visokom obelisku okruženom simboličkim statuama, nalazi se žena koja drži u rukama 3 zvezde, koje simbolizuju 3 provincije Letonije: Livoniju, Kuroniju i Latgaliju.
Autor je bio Karlis Zele, a može da zahvali svojoj učenici Veri Muhinoj (autorka legendarne statue „Radnik i kolhoznica“ iz Moskve), koja je bila rodom iz Rige, što statua nije srušena posle rata. Muhina je izvela trik: rekla je da se 3 zvezde mogu tumačiti kao tri nove republike SSSR (Estonija, Letonija i Litvanija), a da natpis „Domovini i Slobodi“ znači klicanje sovjetskoj domovini i sovjetskoj slobodi.
Lukavo. Spomenik je ostao, a istina je da je Muhina smatrala da je zločin uništavati spomenike velike umetničke vrednosti zbog politike, ma kojoj epohi pripadali. Šteta što nema više sledbenika ova njena ideja.
Na kanalu, prava idila: čamčići koji, nalik na gondole, krstare po vodi, zelene obale obrasle podšišanom travom, gde se izležavaju studenti sa obližnjeg Univerziteta i ostali Rižani željni lezilebovanja…
Ovde se primećuje da je ovaj grad za klasu bolji od gradova Balkana, pa i od samog Talina! Postaje jasno da je ovo biser svetske civilizacije, sjajna kombinacija prirode i ljudi, raznih religija i naroda. Jedan od bisera arhitekture je zgrada Nacionalne opere, koja je nikla na obali kanala 1882. u današnjem obliku.
Ovde su dirigovali Šuman, Berlioz, Rubinštajn, Šaljapin. Ovo je nacija gde ljudi još uvek vole prefinjeno i čuvaju ga.
Pri povratku u Stari grad, srećemo i katoličku crkvu sv. Jakova, koja se spoljašnjošću malo može razlikovati od luteranskih „parnjaka“ (ciglasta gotika, tj. bolje reći prelaz od romanike ka gotici). Građena je 1225. godine, upravo u slično vreme kad i druge značajne crkve grada.
U ulici Mala Zamkova (Maza Pils) nalazi se zanimljiv arhitektonski kompleks od 3 kuće pod nazivom „Tri brata“ iz perioda od 15. do 17. veka. Tri brata su: Beli, Srednji i Zeleni brat.
Beli brat, iz 1490. je građen u gotičko-renesansnom stilu na broju 17, i vraća nas u Srednji vek. Srednji (mogao bi se nazvati i „Žutim“ bratom) je građen u holandskom manirizmu, a Zeleni, najmlađi, s kraja 17. veka, ima barokne osobine.
Uz malo šenje, dolazimo do Barutane, poslednje kule fortifikacije grada, sa još malo renoviranih zidina, a tu su i legendarna Švedska vrata, za koje je vezana legenda da je 1689. godine bogati trgovac hteo da izbegne da plaća uvozne carine u grad (grad je bio tada u Švedskoj, pa otud i ime) i probušio je u kući rupu u obliku kapije, da doaka carinicima.
Da li je uspeo, ne znamo, ali kažu da je Petar Veliki neuspešno kucao na vrata u Velikom severnom ratu, da bi ipak, posle omanjeg čekanja na vratima, uporan kakav je bio, ušao u grad.
KAFANISANJE I BELE NOĆI
Dosta je obilaska zasad. Malo kafanskog života. A najbolji noćni život je na Katedralnom trgu gde je nekoliko desetina kafića na otvorenom (ima još par takvih trgova) i gde puca pogled na Katedralu.
U Katedrali se za vreme Reformacije zbilo nešto blesavo za današnje prilike. Ako si mislio da je rulja i linč tipična za necivilizovane narode, znaj da je tipična za sve narode u svako vreme. Elem, „prosvećeni“ protestanti su u obliku rulje upali u crkvu i videli drveni kip Bogorodice 1524. godine. Do juče celivahu kip, a danas smisliše da je proglase za (pazi ovo!) – vešticu!
I kao i svakoj osumnjičenoj za veštičarenje (kip nije mogao da govori i da se brani i da odgovori na pitanja tužilaštva), kipu je sledilo suđenje. Bacili su ga u veliku reku Zapadnu Dvinu (koja protiče kroz Rigu) pa ako ispliva, onda je veštica, a ako potone, onda nije. Kip je bio drven. Naravno da je isplivao.
Naravno da je Bogorodica proglašena za vešticu i kao svaka veštica je spaljena na lomači. Pitaš se je l’ bilo nekog normalnog tih dana u Rigi? Bilo je, al’ su ćutali da se ne bi pridružili Bogorodici.
Kafane na trgu su bogate: a) dobrim pivom b) jako lepim ženama, jer su Rižanke poznate kao lepotice, mešavina letonskih, slovenskih i germanskih gena. I dok čekamo da padne noć, ona nikako ne pada. Već je 10 sati a dan je. Tek u 22:45h pada mrak. Jako smo severno, i još malo pa će „bele noći“, kao u Peterburgu.
Nikad kraja danu, muzici i druženju. Druženju? Pa ima i slikovitih likova iz Srbije koji nam se pridružuju kad su čuli da govorimo srpski.
Dva sredovečna gospodina sa pričama „a la Korto Malteze“ i u potrazi za pivom i kurtizanama (da se tako izrazim) pripovedaju nam o svojim avanturama. Nećemo im se pridružiti.
Njihovi nadimci su slikoviti, a šarm je malo u priči, malo u novcu. Neprocenjivo iskustvo.
Jednog od naših (ne ove šarmere), komunalna policija hapsi na putu od WC-a. „Dečko, jesi ti pijan?“. „Jesam, što?“. „E, pa ne može se na ulici biti pijan, opasno je i za tebe i za druge. ‘Ajd’ u maricu i vodimo te u hotel.“. Ups. Da ne pričam da je u zatvor otišao jedan što je urinirao iza ćoška. Red.
Grad je pun mesta koja su odlična, svako na svoj način: Stari grad je koloplet uzanih ulica koje vijugaju, pa se ne može nikad znate šta je iza koje okuke: negde su alter-kafei, negde neko sedi i cirka pivo iz konzerve i masa peva uz gitaru, negde je živa muzika, negde su malo napucanija mesta, negde je mirno i masa gleda hokej, i pola gledalaca se dere jer navija za Rusiju a pola diskretno kulira.
U Rigi su otprilike 50% Letonci, a 50% Rusi i ostali. Zapravo, samo su 45% Letonci, i to ih malo frustrira. To je kao kad bi prestonica Srbije bila Subotica, a neko da se nervira što Srbi nisu većina. Ma hajde.
U svakom slučaju, grad je izgrađen skoro skroz pre više od 100 godina, tada je Riga bila najjača ruska luka na Baltiku i ovde su se skupili razni industrijalci, trgovci i sirotinja.
Bogatuni su investirali u kućerine i vile da pokažu kolike su face, a i u vikendice u obližnjem rizortu na Baltiku zvanom Jurmala.
Tamo su vodili svoje trofej-žene, lepotice mlađe po 20 godina, da se banjaju i sunčaju, taman kada je turizam bio u začetku.
O svemu ovome govori deo grada sa kućama u maniru secesije, ulice Alberta i Elizabetes. Mnoge je projektovao Mihail Ejzenštajn, arhitekta i otac Sergeja Ejzenštajna, onog koji je napravio „Oklopnjaču Potemkin“.
Nezaboravna je scena u kojoj Berček vodi Dragana Nikolića u filmu „Nacionalna klasa“ u bioskop na ovaj film („Uključi ton!“, „Ovo je nemi film“, i najvažnije „K-k-kako montira!“).
Trg koji se zove Livonski, ima mnogo kafića i restorana, po njemu se vrzmaju bicikl-rikše za vozikanje u pešačkoj zoni gde nema taksija.
Malo zabavne arhitekture: ovde su već spominjane zgrade udrženja trgovaca, gilde. One gde Crnoglave nisu puštali. Mala i Velika Gilda trebale su da pokažu svu raskoš trgovaca grada.
Ono što je zanimljivo jeste zapravo Mačja kuća, koju je u secesionističkom stilu sagradio vlasnik Letonac koji je voleo mačke, a mrzeo Nemce koji ga nisu hteli pustiti u Gildu. 1910. je sagradio kuću na čije vrhove je postavio mačke stražnjicama okrenute Gildi.
Otišao je na sud, i elegantno su ga ubedili, uz omanju kaznu, da mačije zadnjice okrene na neku drugu stranu.
Ima ovde i modernijih delova grada, kao šoping zone bulevara Brivibas, koji vodi od trga.
Na kanalu koji se uliva u Dvinu se nalazi gomila stvari: Spomenik nezavisnosti, pa Opera, Univerzitet i razne ambasade.
Mladi jedu sladoled ili se izležavaju po travi. Ima i čamčića i gondolijera.
Ima i Akademija nauka, građena u gotičkom stilu, jer su to radili Nemci, i pravoslavna Saborna crkva, u neovizantijskom stilu.
Krajem 19. veka na Baltiku je besneo pravi arhitektonski rat između nemačkih protestanata i ruskih pravoslavaca: Nemci su forsirali neogotiku, a Rusi neovizantijski stil, pa je rezultat ovih „pseudopatriotskih“ stilova danas upečatljiv. I lep, brate mili.
…I ZAKLJUČUJEMO…
…da je Riga jedan od onih gradova koji je u Srbiji toliko malo poznat, da je svaka reč i svaka slika koja o Rigi govori, dragocena. Jer, ukoliko čekate da prvo vidite sve „Parize, Rimove i Venecije“ našeg kontinenta, sigurno ćete biti uskraćeni za jedan od najlepših gradova na kontinentu za jedno duže vreme.
I najživljih, najtoplijih, najjeftinijih, najzabavnijih. I Istok i Zapad, i Sever i Jug. Nekako je uspeo da spoji sve što treba, i slovensku dušu i sjaj jedne imperije, i letonski protestantizam i njihov ravničarski temperament, i nemačku građansku preciznost i marljivost.
Riga je definitivno zaslužila da se „popne“ na vašoj listi prioriteta. Naročito sada, kada je tako blizu, i kada su letovi do nje direktni.
I sad, za kraj: znamo da je naše „dugo putovanje u Jevropu“ tek počelo i da se nema puno para i da su tek ukinuli vize, i da su svi željni Beča, Praga i Pariza.
Ne kažem ja ništa za to. Idi tamo, ali nemoj zaboraviti Rigu, koja em je lepa, em je savršena za provod, em je jeftina. Ovde se spojio Sever sa svojom preciznošću i Jug sa svojim noćnim životom i veseljem. Zapad sa uređenošću i Istok sa toplinom i dozom ludila.
Imaš direktan let za jedan sasvim… Cool Sever.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, 2010. godine, a ima i elemente članka objavljenog u isto vreme u časopisu Travel Magazine, izdanje Duke & Peterson. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
