Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Šarmantni San Marino, republika nastala od izbeglica od antihrišćanskih pogroma, neposlušna antiklerikalna tvorevina monaha, kontradiktorna u svojoj srži… Slobodna od svih, na vrhu Titan-brda, Republika Svetog Marina svojim srednjevekovljem opiće vas sasvim, sasvim polako…
Priča je, kako kažu, počela ovako: u vreme kada je hristoljubive Dalmate progonio nemilosrdni Dioklecijan, u 4. veku posle Hrista, pobegao je od mača njegovog kamenorezac sa Raba, ostrva u Jadranu, na drugu, italsku obalu. Kako ni u nizijama grada Ariminuma (Rimini) verni Hristu nisu mogli naći mira, kamenorezac Marin (latinski: Marinus) uspuzao se, poput podvižnika sa Meteora, uz vrlet planine Titan, dvadesetak kilometara od mora, gde ga je Vojska Rimska ostavila na miru, da ispoveda svoje učenje, ne mogavši se gore penjati samo radi “istrage” jednoga “nevernika”, koji ne poštuje zvanične bogove. No, nešto docnije, kada se o Marinu počela ispredati priča, kao o svetom čoveku, neka Braća odlučiše da mu se pridruže i uspnu se na Titan-planinu, osnivajući time i prvu hrišćansku komunu na vrh brda.
Konstantin je, u međuvremenu, Milanskim ediktom dozvolio da se hrišćanstvo slobodno ispoveda do mile volje, pa se i mnogobožački Rimini brzo preobratio, i dobio i svoga biskupa, Gaudencija. Isti taj Gaudencio, koji je od rimske preobraćene patricijke Done Felicisime na poklon dobio i celu planinu Titan, sa sve podvižnicima na vrhu, odlučio da Marina, pionira Hristovog učenja, proglasi đakonom. Utom Marin ubrzo i umre, ali se njegova zajednica nije razišla. Naprotiv, ostali su na brdu, vođeni svečevim (jer je ubrzo potom Marin i kanonizovan) rečima: “Relinquo vos liberos ab utroque homine!” (“Oslobađam vas od vlasti svih drugih ljudi!”).
Prvi pisani dokazi o postojanju zajednice na Titanu dopiru do razmeđa 5. i 6. veka, kada je Euđipio, monah sa Titana, napisao biografiju izvesnog “Bazilicija, monaha sa Titan-planine”. Već 885. je život na vrhu brda bio organizovan i ponosan, a žitelji vrleti nisu dozvoljavali nikome, pa ni Crkvi samoj da se meša u život na vrhu, što će, videćemo, presudno uticati na istoriju naseobine. Tokom Srednjega veka se grad utvrđuje pomoću tri masivne fortifikacije, koje su, u obliku kula, ostale i dan-danas zaštitni znak grada, a pojavljuju se i na grbu i na zastavi republike, koja je, paradoksalno, istovremeno i najmanja na svetu, ali i najstarija, jer su sve republike starije od nje, poput Rimske ili Atinske, već odavno propale…
U 11. veku San Marino, kako se naseobina po svecu-osnivaču uveliko počela nazivati, postaje komuna, tj. grad-država, sa svojim zakonima, “poznat samom sebi, ali nepoznat drugima”, kako su ponosno umeli da ustvrde njegovi žitelji u svojoj “paroli”, odnosno motu življenja do tada i od tada. I tako, dok su u susednoj Italiji, u ostatku Apenina građani pojedinih kneževina, vojvodstava i kraljevina počesto stenjali pod despotskom ili autokratskom vlašću naslednih kneževa, Sanmarinci su živeli u relativno demokratskom ambijentu, pod vlašću biranih kapetana-regenata, koji su imali izvršnu moć. Nešto kasnije, formirano je, što i nije bilo teško, s obzirom na brojnost populacije, telo zvano Arengo, koje postoji i danas, a predstavlja glavno telo republike. Iza ove odluke stajalo je Veće Glava Porodica, što, mora se priznati, deluje vrlo “familijarno”, ali ovo Veće okupljalo je sve eminentnije porodice iz malenog San Marina, pa je to bio i najveći mogući stupanj demokratije u to davno vreme….
Naravno, bitka Gvelfa i Gibelina nije zaobišla ni malenu republiku na vrhu brda, a rezultat već pogađate: Sanmarinci su bili na strani Gibelina, koji su bili protiv Pape, što je od početka bilo političko opredeljenje republike… Prilično je neugodno bilo stanovnicima San Marina kada ih je Vatikan kolektivno ekskomunicirao 1247. godine, ali ni ovo “smrtno” neprijateljstvo nije trajalo večno. Naprotiv, Rimska Kurija se smilovala da “Samarineze” vrati u okrilje crkve već dve godine kasnije. Ali, nije kraj sukobu ponosnih Sanmarinaca sa Papskom Državom. Kada je Papa lično poslao svoje izaslanike 1291. po Italiji da bi simbolično prikupili ključeve svih gradova, i time pokazali svoj vazalni odnos, posebno u smislu plaćanja poreza i prihvatanja građanstva Rima, Sanmarinci su se zaključali visoko na svom brdu, ne dozvoljavajući izaslanicima da uđu u grad, što je Papu itekako razbesnelo… Tek je Bonifacije VIII potvrdio nezavisnost “Serenisime”, kako i žitelji San Marina tepaju svojoj republičici, ali se sa time nisu složili vladari Riminija, čuvene Malateste, pa su se bacili u rat protiv brdske republike, izgubivši ga posle dve godine, što je San Marinu donelo današnje (uvećane) teritorije.
Još jedno iskušenje došlo je 1805. godine, ovaj put protiv greha pohlepe, a Sanmarinci su ga sa uspehom prošli, ne ukaljavši svoju čast. Sam Napoleon je, bivajući oduševljen Republikom Svetog Marina, odlučio ne samo da sačuva njenu nezavisnost, nego da republiku i proširi. Impresioniran slobodarskim duhom njegovih žitelja, Bonaparta je izjavio: “Moramo sačuvati San Marino kao odličan primer slobode!”, i ponudio okolne oblasti kao svoj dar San Marinu, ali su ga vlasti malene republike dočekale iznenađujuće indiferentno, odbivši njegov predlog. “Vi ćete doći i otići, a mi ćemo opet morati biti sa svojim susedima, a onda teško nama!”, rekli su. Ovaj velikodušni i bojažljivi gest obezbedio im je zahvalnost suseda, koji su im upamtili ovo dobro delo, koje se sastojalo u nečinjenju lošeg, doduše.
Iako su se očajnički borili za svoju nezavisnost, Sanmarinci su ponovo učinili jednu neverovatnu stvar: pružili su utočište Đuzepeu Garibaldiju, kada je ovome život bio u opasnosti, iako se ovaj borio upravo protiv malih državica na tlu Italije! I opet, Garibaldi je, kada je ujedinio celu Italiju, u znak zahvalnosti, ostavio jedino San Marinu njegovu samobitnost, tako ga načinivši “mrljicom” na mapi Italije, koja je tako ostala mapa “sa rupom” do dana današnjeg… U Drugom svetskom ratu San Marino je bio neutralan, ali je primao izbeglice iz komunističkog pokreta italijanskih partizana, pa ga je to koštalo surovog nemačkog bombardovanja krajem rata…
Posle rata, San Marino je bio jedina komunistička država zapadne Evrope, jer su njime, po dobrom starom antiklerikalnom sanmarinskom običaju, vladali najokoreliji levičari, a to su tokom 50-ih i 60-ih bili upravo komunisti, koji su se kleli da “Palmiro Toljati nije predsednik iz senke San Marina…”. Oni su ženama napokon dali pravo glasa, što je jedan od poslednjih takvih slučajeva u Evropi. Zanimljivo je da žene nemaju pravo glasa samo u još nekim kantonima Švajcarske Konfederacije, kao što je Appenzell-Inner-Rhoden… A posle rata, San Marino je postao ono što sada svi znamo… turistička atrakcija!
Teško da će koji turista koji se brčka na plažama Riminija zaobići San Marino, i ne posetiti ga… Makar samo zbog toga da bi mogao da se diči time da je posetio još jednu državu u svom životu… Pečata u pasošu više nema, pa tako ni granice ni graničara; samo natpis, poput neke reklame pored puta, ili nekog bilborda: “Dobrodošli u drvenu zemlju slobode! Republika San Marino”. Samo uđete u autobus i provozate se nekih 20-ak kilometara uzbrdo…
A prvo naselje je i najveće mesto države, čudno zvano Seravale (Serravalle), ili u prevodu “Brdodolina”, koje se nalazi odmah posle “bilborda”. Svoj progres i širenje dužno je da zahvali bescarinskoj zoni, i nepripadanju Evropskoj Uniji, zbog čega je, kao i Andora, idealno mesto za svakojaki šoping. Stvari koje poželite da kupite, a takvih ima mnogo, mnogo su jeftinije u Seravaleu nego u samom gradu San Marinu, a mnogi Italijani se odlučuju da pređu granicu, skoknu do Seravalea, pokupuju šta im treba, i vrate se u ono što se naziva Republika Italija, i ne obišavši grad San Marino, ostavljajući ga velikodušno turistima… No, Seravale je samo jedan od sedam “kaštela” ili “zamaka”, kako glasi pomalo neočekivano srednjovekovno ime za teritorijalnu jedinicu republike. Najinteresantniji je Kaštel San Marino, naravno, a u njega smo se i uputili…
Oduvek su me fascinirali ti evropski ostaci srednjevekovlja, ti mali gradići-države, poput Andore, San Marina, Monaka, Luksemburga… Oduvek premali za halapljive osvajače, preveliki za nejake, nekako su opstajali u surovom svetu “kao slamka među vihorove”, što reče Njegoš. I kod nas ima primera za to: Dubrovačka Republika, ili Crna Gora, odolevale su svakojakim naletima kroz vekove. A San Marino je malo jedno (Dubrovnik), a malo drugo (Crna Gora)… Katolički, kameni mediteranski grad neodoljivo podseća na Dubrovnik, i po svom svecu-zaštitniku, i po duhu, samo što nema more…
Na vrletnu Crnu Goru podseća svojom tvrdoglavošću da odbije sve neprijatelje sa vrha brda, neverovatnim ponosom i herojstvom… I svojom principijelnošću da ni sa svojom sunarodničkom braćom ne želi pod isti državni krov. I eto, Srbi imaju Crnu Goru, Nemci Luksemburg, a Italijani San Marino. Jedan narod, a države dve, jedna velika, druga malecka… Nije to samo naš “specijalitet”, verujte!
A vi, opet, imate pred sobom dve varijante: ili ćete žičarom pravo u srce Srednjega veka, iz gradića Borgo Mađore (Borgo Maggiore) do platoa na vrhu u starom gradu, ili ćete peške, polako, od podnožja, uzbrdo…
Preporučujemo drugi način, jer, iako nije spektakularniji, predstavlja laganije i potpunije rešenje, a bogami i jeftinije…I tako, učiniste li spomenuto, obreli ste se u srcu jednog drevnog utvrđenja od sivog kamena, koje prkosi osvajaču…
Ulazak na kapiju od mesta na kome se autobusi parkiraju nije dalek, i vi ulazite pravo kroz Vrata svetog Franje (Porta San Francesco), ili Vrata Ludaka (Porta del Loco)… Kao što vidite, sve ovde ima po dva imena, jedno zvanično i jedno “narodsko”, koje ponekad bude i malkice čudno… Koloplet uličica sa kućicama od kojih svaka (i bukvalno svaka!) predstavlja neku radnjicu, tj. prodavnicu suvenira, kafe ili poslastičarnicu, zlataru ili butik…
Sve se prodaje, i svi kupuju nešto. Posebna atrakcija su česte radnje srednjovekovnog oružja, štitova i oklopa, a i vi možete naručiti nekakav “dezen” štita po svojoj volji… Prodavci su izuzetno smireni i ljubazni, i dozvoliće vam da vadite mačeve i štitove iz vitrina, da se “borite” sa svojim prijateljima, dok vas kamera snima, da “odrubljujete glavu” dobrovoljcu iz grupe dok sevaju blicevi, pa će vas čak i prodavci slikati u proizvoljnim pozama dok se elegantno glupirate… Sve za turizam.
Na Pjaceti Đuzepea Garibaldija (Piazzetta Giuseppe Garibaldi) zateći će vas bista imenovanog heroja koja ponosno čuva ulaz u hotel “Titano”, što je jedan od prvih predloga za fotografisanje…
Probajte da usput, dok uživate u terasicama i fasadicama ukrašenim cvećem, nađete neku dobru poslastičarnicu, i naručite sjajni italijanski sladoled, a preporučujemo apeninske specijalitete, poput čokolade i straćatele, naravno.
Ako pratite splet uličica, i kolonu ljudi koja ide “u spiralu”, poslušno, kao u diskoteci, doći ćete do jedne istorijske atrakcije nazvane (u slobodnom prevodu) “Vežbalište strelaca” (Cava dei balestrieri), gde su se strelci učili gađanju iz samostrela, u doba kada je ta veština mogla presuditi o životu ili smrti pojedinca, ili pak čitavog grada.
Danas se tu održavaju takođe takmičenja kostimiranih strelaca, ali samo o festivalima, koji godišnje okupljaju više desetina hiljada posetilaca, i kada se svi na trenutak prenesu u daleko vreme viteštva… Izuzetan je broj bronzanih statua koji krasi tako malu površinu, kao što je maleni Vrt Liburna (Giardini dei Liburni), pa se prosto taj vrt može nazvati i malim muzejem skulptura na otvorenom. Ukoliko ste naklonjeniji umetnosti nego šopingu, možete posvetiti više pažnje gigantskim insektima i ženama, nego buticima. Kako vam drago. Bilo kako bilo, pre ili kasnije svi dođu na najvažnije mesto grada: pred Palatu Vlade (Palazzo del Governo).
Izgrađena 1894. godine, krasi Trg Slobode (Piazza della Libertá) svojim neogotičkim prozorima i pseudosrednjovekovnim stilom; i definitivno je najfotografisanije mesto San Marina, iako ima prilično žestoku konkurenciju. Na njenom vrhu nalazi se sat-kula, koju krase sveti Marin, sveta Agata i sveti Lav, tri sveca kojima Samarinezi odaju najviše počasti. Celu sliku upotpunjuje i Kip Slobode, ali ne onaj njujorški, naravno. Stroga žena u rimskoj antičkoj nošnji, sa kopljem u ruci i krunom od tri zidane kule, nadgleda duh slobode i sprovođenje zakona u republici…
Nedaleko odatle, Bazilika svetog Marina, poznata i samo kao Bazilika sveca, građena u neoklasicističkom stilu, predstavlja možda jednu od najlepših stvari, ali i najtragičnijih u istoriji republike. Naime, na njenom mestu je stajala mala predromanička starohrišćanska crkvica, još iz 5. veka, koja je bila jedan od najstarijih spomenika čitavih Apenina, ali je u gradnji nove, impozantne, morala biti srušena.
A sada – ono najvažnije: kule, tri kule sa grba, sa zastave, iz priča. Gvajta (Guaita), Česta (Cesta) i Montale, tim redom, tri su čuvene kule koje krase vrhove Titan-planine, simbolizujući veru u slobodu nepokorni h ljudi sa ovog brda. Nikada u istoriji tuđinska noga nije kročila ni u jednu od ovih kula, što je zaista podatak za divljenje. …A nije moguće sa sigurnošću reći ni kada su kule podignute, osim što je gotovo izvesno da su podignute u različitim periodima tokom različitih stoleća. Prva kula, Gvajta, načinjena je iza dva “kruga” zidina, što je tipično za feudaklni period. Sve do 60-ih godina prošlog veka, Gvajta je služila kao zatvor, ali je sada preuređena u muzej istorije kula San Marina…
Gvajtu i drugu kulu, Čestu, spaja jedan vijugavi kameni ograđeni putić, slikovit koliko i njegovo ime: Veštičji prolaz (Passo delle Streghe), a pogled sa jedne na drugu tvrđavu je spektakularan i nezaboravan… Ljudi stoje u redu da bi se u Veštičjem prolazu fotografisali, prekidaju hod da bi tuđe slike uspele, jer znaju da će za koji minut i oni stajati ispred objektiva,… ili pak moliti da ih neko drugi slika… Put nas vodi do Frate (Fratta), kako glasi “nadimak” Česte, a ona je i nešto spektakularnija od Gvajte. Građena je u 13. veku, na najvišem vrhu Titana, te je i pogled sa nje izuzetan. U njoj se nalazi šarmantni Muzej srednjovekovnog oružja, koji vredi posetiti. Što se tiče godine gradnje treće kule, Montalea, ona je potpuno nepoznata. Montale je najmanja kula od tri, i pretpostavlja se da je služila kao osmatračnica braniocima grada, i kao takva je i najdalja i najmanje posećivana od tri kule.
Naravno, za svaku od kula se naplaćuje ulaz, ali imajte u vidu da je ulaz u sve tri kule zajedno mnogo jeftiniji, a ne bi bilo loše da razmotrite još jedan način uštede, a to je formiranje grupe, što će dodatno obogatiti vaš preostali budžet, i omogućiti vam kupovinu pokojeg suvenira..
…A što se toga tiče, Sanmarinci su potpuno zaslužili epitet najkreativnijih trgovaca Apenina: San Marino izdaje sve i svašta u svrhu prodaje, kao i sve male zemlje: poštanske marke, kovani novac raznim prigodama, zastave svih zemalja sveta (i ponajmanje San Marina, koje ćete na ponekim štandovima uzalud tražiti)… Naravno, preovlađuje kič, jer je takav ukus većine turista, ali vi, opet, možete naći mnogo smislenih stvari za sebe, čak i bez kupovine skupog srednjovekovnog oružja… Ali, ako ste ljuvitelj bizarnosti, evo jednog (konstruktivnog) predloga: Sanmarinci su poznati prodavci tzv. “vladarskog piva”, tj. jednog istog piva sa različitim etiketama, od kojih je svaka posvećena nekom poznatom vladaru sveta, bez obzira na njegovu konotaciju. Tako možete kupiti “Pivo Hitler”, “Pivo Kenedi”, “Pivo Čerčil”, “Pivo Staljin” i njima slične napitke “za živce”, a posebno je, barem kod Italijana, popularno “Pivo Musolini”. Naravno, naši turisti su uglavnom svoje riznice neobičnih suvenira obogatili po jednim (prilično skupim) “Pivom Tito”…. Neke od vladara iz novije jugoslovenske istorije nismo pronašli, uz svu upornost, što ne znači da ih neće uskoro i biti….
Ako, pak, dozvolite sebi da malkice “zalutate”, i izađete van vreve kupovine, naći ćete se u neverovatno šarmantnom spletu kamenih uličica, gde gotovo da nema nigde nikoga, a vi ćete čari ovog gradića moći upoznavati neometano. Ono što je interesantno u gradu kao što je ovaj, je da je skoro svaka kuća “nešto značajno”; ili Ministarstvo Rada, ili Društvo Književnika, ili Muzej ovoga ili onoga! Tek tada shvatate da je ovo zaista jedna prava država, sa svom mogućom administracijom, državnim aparatom, birokratijom, udruženjima građana, i sličnim stvarčicama, što definitivno deluje pomalo nestvarno za nas iz država sa desetak miliona ljudi…
I tako, na silasku dole, možete sebi priuštiti još malo kulture i umetnosti, nije zgoreg. Posetite staru crkvu svetog Kvirina (San Quirino), na suprotnoj strani od “potrošačke groznice”; ispred koje se nalazi jedan lepi stub sa likom ovog sveca. Sama crkva deluje osvežavajuće starinski i nekomercijalno, sa romaničkim lukovima i strogim i neuglednim zidom od starih rumenih cigala. Specijalitet Svetog Kvirina je i oltar isklesan u steni, koja predstavlja, ustvari, i zadnji zid crkve… Vredi truda i vremena.
I eto, vreme je za silazak. Šarmantni San Marino, republika nastala od izbeglica od pogroma, neposlušna antiklerikalna tvorevina monaha, kontradiktorna u svojoj srži… Eto, i Italijani imaju svoje Crnogorce, ali se mnogo bolje služe “prodajom istorije”, i zasnivaju ceo svoj opstanak na dobroj volji turista, koji ipak, moramo to reći, hrle u ogromnom broju u planinsku državicu, noseći svoje kamere, fotoaparate i osmehe, i tamo i nazad. Samo što su im u povratku osmesi još širi. Upravo su takvi, široki i opušteni, osmesi bili i nama, dok smo u sunčano popodne silazili niz Titan-planinu….
Tekst originalno objavljen u časopisu Travel Magazine, u junu 2003. godine, izdanje Duke & Peterson, sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
