Tekst: Žikica Milošević
Kao što je Liam Gallagher 2022. godine rekao (naravno, prkoseći Damonu Albarnu, koji počesto zna da lupi svašta bez smisla o tuđoj muzici) – jedna od retkih savremenih “zvezda” koja zaista i jeste zvezda na način na koji su to bile kantautorke 80-ih i 90-ih jeste Taylor Swift. “Ona piše svoje pesme i jako su j**ene melodije”, rekao je on. Ni meni nijedna ne može da izađe iz glave kad se pojavi, pa tako trenutno “The Fate of Ophelia” (“Sudbina Ofelije”) zvoni u glavi jer za razliku od mase pesama koje imaju generičke melodije, ova ostaje pamtljiva.
Drugo, opet je i da čitaš kao tekst, ovo odlična poezija. Treće, reference na klasičnu umetnost su tu: Shakespeare i Ofelija, ali i u samom spotu – prvo se pojavjuje u sceni koja je mešavina slike Eugènea Delacroixa “Smrt Ofelije” (“La mort d’Ophélie”, 1838.) – većim delom – i “Ophélie” Alexandrea Cabanela iz 1883. (detalji cveća oko nje), a možda je najdirektnije vezana za sliku iz 1900. Wilhelma Theodora Heysera “Ophelia”.
Završna scena u kadi je direktni omaž predrafaeliti iz Britanije Johnu Everettu Millaisu (1852.), verovatno najpoznatija Ofelija na platnu.
Slušaoci i gledaoci moraju proučiti reference da bi shvatili šta ona poručuje, a to i mlade devojke koje je najviše i prate, i rade – i konačno malo “dublja” pop muzika sa TV-a, interneta i radija.
Nije ni bitno da li koristi iste plesače kao sa turneje (koristi), da li je lepa (jeste), da li dobro plaća zaposlenike (plaća), ni da li je pristojna osoba (jeste), već ovo iz prvih par pasusa čini Taylor osobom koja je promenila paradigmu u popu. Setimo se reči pesama “Hit Me Baby One More Time” (Britney) ili “Anaconda” (Nicki Minaj) – prva ima banalne reči a druga ima spot sa buljasinama i… nebitno, znamo šta je anakonda ovde.
Na poslednjim singlovima koristi direktne kopije akorda singlova Pixies, što je krađa-omaž za rispekt. Jer su klinci već našli tu informaciju ili su im roditelji rekli, pa su počeli slušati “Where Is My Mind”, a onda ide “Fight Club” i vrata se otvaraju… Dalje. Uostalom, Ryan Adams je obradio ceo njen album pre 10-ak godina, pesmu po pesmu.
Dosad je, da biste uspeli kao žena u muzici, trebalo biti ili buntovna žena i muškarac u ženskom telu – na neki način. Preuzimati muške obrasce ponašanja i pokazivati muškarcima da ste “kvalifikovani da budete u njihovom društvu” – Patti Smith kao buntovnica, Joan Jett sa kožnom jaknom i slično tome. Sa druge strane, i verzija pin-up zvezde i vodvilja, seksualnosti u prvom planu, provlači se kao priča za uspeh – Madonna, Lady Gaga, Rihanna i mnoge druge su odličan primer. A Taylor niti želi biti muško u ženskom telu, niti želi biti vodviljska seksi zvezda, iako se u spotovima vešto poigrava i time. Ona priča priče, storytellingom nam govori sve što treba, i povezuje sve u jedan Gesamtkunstwerk – celokupno umetničko delo. I baš zato i toliko nerazumevanje i mržnja prema njoj. Jer je to devojka, sada već žena, koja je promenila paradigmu.
P.S. U Wiesbadenu se u muzeju stvaraju redovi pred slikom Wilhelma Theodora Heysera “Ophelia”. Zbog Taylorine pesme.
