Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Владимир Цветковић, Славко Матић, Агота Виткаи Кучера
БРОД КАО ТАКАВ
Када смо се укрцали на крузер на Гваделупу, у итинереру је писало да је следећи дан – дан на мору. То значи да путници имају времена да тумарају бродом, да се упознају са свим деловима, да науче који је бонтон и етикеција за ручкове и вечере, како се одева у коме делу брода, шта је бесплатно а шта се плаћа… Укратко, интернет се плаћа, као и посебни ресторани који вам служе, рецимо, јапанску кухињу, пицерије и суши ресторани, барови, све оно што је ван елемента шведског стола у маниру доручак-ручак-ужина-вечера. Али, и оно што се не плаћа може бити више него довољно ако сте невољни да трошите више. Имајте у виду да вам особље са брода неће дозволити да вам буде досадно – занимација има на све стране.
Многи моји пријатељи музичари су радили на бродовима у наступима ноћу, и може се рећи да су сви наступи врхунски. С друге стране, на брод стане и по 15.000 или 20.000 људи, са све особљем, па је то заправо један пловећи град. Такође, крузер је величине једног повећег блока осмоспратница (или више од тога), читаво стамбено насеље, тако да нема опасности од љуљања или нестабилности. Једва да се и осети кад се креће. Сваке вечери око 22ч он креће из неке луке у следећу, где пристаје у зору. Брод се напушта од 8ч ујутро, после доручка, а враћа се између 17:15ч и 20ч, најчешће у 17:30ч. Сваког дана сте у другом граду, на другом острву, у другој луци, као капетан Џек Спароу из „Пирата с Кариба“, на неки начин.
БРИТАНСКА ДЕВИЧАНСКА ОСТРВА
Постоје „две врсте“ Девичанских острва, Британска Девичанска острва и негдашња Данска Девичанска острва (заправо су се звала Данска Западна Индија), које су Данци пре нешто више од 100 година продали Американцима (делује као јако глуп потез из ове перспективе, али су тад Данци били сиротиња и у кризи а острва су им била скупа забава на грбачи – то је било време пре туризма – да су само мало сачекали, сад би били још богатији него што су сад).
Том приликом су Американци и потписали да никада неће тражити да купе Гренланд, што је занимљива паралела са сталним Трамповим инсистирањима о Гренланду. Но, да се вратимо ономе непродатом. Дакле, Британци су острва мудро задржали и сада им служе да згрћу паре од туризма и да понуде странцима да отворе офшор рачуне и врше пореску евазију. Наиме, уз (такође британска) Кајманска острва, ово је идеално место да сакријете своје новце, муком стечене а нарочито мутно стечене.
Да се вратимо у историју. За разлику од Вирџиније, која је добила име по „Девичанској краљици“ Елизабети Првој (није се удавала, па су џентлменски одлучили да је називају „девицом“ што је било доста удаљено од истине), ова острва нису ни по њој ни по Госпи, тј. Девици Марији добила име, већ је Колумбо лично крстио острва као „Острва Свете Урсуле и 11.000 девица“. Ни мање ни више него 11.000, и то је прича из веома раног Средњег века која каже да је она била британска принцеза која је на захтев свог оца, краља Дионотуса од Думоније у југозападној Британији, запловила са 11.000 девица у земљу свога будућег мужа, паганског гувернера Арморике (северозападна Француска). После буре која их је на чудесан начин донела до обале, Урсула се зарекла да ће пре венчања кренути на ходочашће по Европи. Прво је кренула ка Риму где је убедила папу Киријака (папа са овим именом није забележен у историји, па је све то мало сумњиво неким историчарима) и Сулпицијуса, бискупа Равене, да се придруже њеном путовању. Девице су кренуле ка Келну који су опседали Хуни, који нису били баш склони преговарању и мирним религијама. Ту су их Хуни масакрирали, а вероватно помало и силовали. Или малко више. Верује се да је хунски вођа убио Урсулу око 383. године, те су све оне постале мученице. Урсула је постала заштитница – ученица. Римује се.
Што се тиче претколумбовског доба, становници су од почетка нове ере били Араваци, који су били и највећи народ Кариба, да би их у 15. веку одавде истерали припадници народа Калинаго. Врло лош тајминг, јер је баш 1493. Колумбо освојио све ово, бацио их у робље и изгинули су од разних болести. И то таман кад су се порадовали да су освојили земљу и прогнали непријатеља. Свакако ће их ускоро заменити Црнци из Африке, јер су довођени као робови, будући да су Индијанци били ем слаби за рад на пољима, ем су мрзели ропство и бежали у џунглу, док су Африканци већ углавном били робови других Африканаца у старој домовини па нису толико бежали. Елем, Енглези освајају острва средином 17. века и то је то. Отада су Енглеска Девичанска острва, а после 1707. и настанка Британије – британска. Ово је било место где се узгајала шећерна трска, што је од кључног значаја за даљу причу. И боју коже становника.
РОУД ТАУН
Британска Девичанска острва, или БВИ, састоје се од 4 велика и много мањих острва (приватно острво Мали Сент Џејмс, које је припадало Џефрију Епстину за журке и педофилију није овде, оно припада Америчким Девичанским острвима), а највеће је Тортола, где се налази и престоница Роуд Таун, који је и лука за крузере.
Многи се питају, а и ја сам, како је могуће ући на територију Британије, за коју треба виза (чак и за прекоморске територије, за разлику од Француске где су те територије изузете из Шенгена и виза), ако сте на крстарењу? Доста је просто: ако имате пасош Србије, узму вам пасош на уласку на крузер и дају на изласку. То вас онемогућава да изађете на Британским Девичанским острвима и ухватите авион за Лондон и живите тамо као илегалац.
С друге стране, ако закасните на крузер, ви га теоретски можете ухватити у следећој луци ако ухватите авион, али како да изађете са тог острва ако немате пасош? Ови други могу и да се не укрцају један дан, ви не можете. Зато, пажљиво! Али, да – можете у УК без визе. На БВИ. За оне који никад нису били у Уједињеном Краљевству – ето шансе да накратко буду у Британији!
На улазу у луку дочека вас шарени знак добродошлице и гомила радњи и сувенирница (кроз овај шпалир „тржног центра“ се и враћате на крузер, али то је све новоградња. Пролазимо до супермаркета да купимо воду, сокове, пиво, енергетске напитке и слично, а касирка ми каже цену у америчким доларима. Доларима? Америчким? Зар нисмо у Британији, нису фунте? Нису ни карипски долари? Нису, каже она, усвојили смо амерички долар још 1959. године. Британија била далеко, долара било у комшилуку пуно. Градић је симпатичан, али ништа посебно.
Тропска киша запљусне и испари. Таксисти се цењкају. Изнад нас је велика планина коју ваља прећи а плаже су са друге стране. Ево и „униформне“ тарифе: кад дођете у луку Роуд Тауна на Британским Девичанским острвима, дочека вас “сафари такси” који нема врата и прозоре и заправо је камиончић прерађен у минибус. Обично y разним бојама, и развози људе по плажама. Фиксно 12 долара, и ми се цењкајући само нервирамо губећи време за провод на плажи. Купили смо јамајканско пиво. Кажу да је најбоље. Идемо у Кејн Гарден Беј, преко брда.
КЕЈН ГАРДЕН БЕЈ
Кејн Гарден Беј (Cane Garden Bay) је добио то име захваљујући плантажама шећерне трске. Пут до њега иде кроз шуме, и стрмину, а онда се нагло спушта са фасцинантним погледом на заливе. Није чудо што британски богатуни овде имају виле. Плажа је пуна веселих људи и кафића.
Вода је божанствена. Неки из групе кажу да је ово „тропско Сутоморе“ због пуно света и кафића. Нека и јесте, савршено је. Боје су загасите. Пијемо рум и пиво на плажи.
Неки Американци нас питају какву заставу имамо, не препознају је. Кажемо, Војводина, покрајина у Србији, локалпатриотизам, као кад ви имате заставу Тексаса. Поносни смо и на земљу и на крај.
Одмах поред плаже налази се и дестилерија Колвуд (Callwood). За 1$ добијете од једне слатке младе Црнкиње која умире од смеха док вам објањшава – 5 румова на дегустацију. Сви су мало већи од напрстка, додуше, није 5 шотова од 2мл. Али, довољно да се мало заврти.
Од најмлађих румова, па до најстаријих, а најзанимљивији су “Panty Dropper” (“Спадач гаћица”) који је супер сладак, и по њеним речима, “то треба куповати девојци на журки или на дејту па ће ићи у правом смеру све”, и његов мушки еквивалент, који девојке требају да купују момцима на састанцима или да им доносе на журкама. Потпуно други свет, весео, близак земљи и политички некоректан.
Идемо на «сафари такси» назад. Мене и Аготу пита једна – можда старија, можда млађа – са њима се то никад не зна, сви су младолики – продавачица – да ли смо муж и жена. Нисмо. Да ли имамо деце? Немамо. Није ништа касно! Ја имам 7, 5 дечака и две девојчице! Само напред и биће све у реду!
Згледамо се и закључимо да су заиста простији, опуштенији, ближи природи и приоритетима. Ми смо у Европи мало заблудели и изгубили правац.
У луци, постајем свестан «америчког шарма» јер дајем једној плавокосој Американки да ме фотка. Смеје се, тера ме да се смејем на сликама, весела је, каже, ужасно сам се удала у Минесоту, досадни су, ја сам из Тексаса, ми смо праве девојке, права забава, а не ови уштогљеници. Некако ми је смешан балкански понос после разговора са људима «преко Баре».
Насмејани улазимо на брод у 17:30ч. Није време за вечеру, али има хамбургера и помфрита колико волиш. Први дан је добро прошао. Везали смо се за Земљу. Јер су ови људи њој много ближи.
Захваљујемо се Allegra Krstarenjima на овој репортажи
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
