Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Vladimir Cvetković, Slavko Matić, Agota Vitkai Kučera
BROD KAO TAKAV
Kada smo se ukrcali na kruzer na Gvadelupu, u itinereru je pisalo da je sledeći dan – dan na moru. To znači da putnici imaju vremena da tumaraju brodom, da se upoznaju sa svim delovima, da nauče koji je bonton i etikecija za ručkove i večere, kako se odeva u kome delu broda, šta je besplatno a šta se plaća… Ukratko, internet se plaća, kao i posebni restorani koji vam služe, recimo, japansku kuhinju, picerije i suši restorani, barovi, sve ono što je van elementa švedskog stola u maniru doručak-ručak-užina-večera. Ali, i ono što se ne plaća može biti više nego dovoljno ako ste nevoljni da trošite više. Imajte u vidu da vam osoblje sa broda neće dozvoliti da vam bude dosadno – zanimacija ima na sve strane.
Mnogi moji prijatelji muzičari su radili na brodovima u nastupima noću, i može se reći da su svi nastupi vrhunski. S druge strane, na brod stane i po 15.000 ili 20.000 ljudi, sa sve osobljem, pa je to zapravo jedan ploveći grad. Takođe, kruzer je veličine jednog povećeg bloka osmospratnica (ili više od toga), čitavo stambeno naselje, tako da nema opasnosti od ljuljanja ili nestabilnosti. Jedva da se i oseti kad se kreće. Svake večeri oko 22č on kreće iz neke luke u sledeću, gde pristaje u zoru. Brod se napušta od 8č ujutro, posle doručka, a vraća se između 17:15č i 20č, najčešće u 17:30č. Svakog dana ste u drugom gradu, na drugom ostrvu, u drugoj luci, kao kapetan Džek Sparou iz „Pirata s Kariba“, na neki način.
BRITANSKA DEVIČANSKA OSTRVA
Postoje „dve vrste“ Devičanskih ostrva, Britanska Devičanska ostrva i negdašnja Danska Devičanska ostrva (zapravo su se zvala Danska Zapadna Indija), koje su Danci pre nešto više od 100 godina prodali Amerikancima (deluje kao jako glup potez iz ove perspektive, ali su tad Danci bili sirotinja i u krizi a ostrva su im bila skupa zabava na grbači – to je bilo vreme pre turizma – da su samo malo sačekali, sad bi bili još bogatiji nego što su sad).
Tom prilikom su Amerikanci i potpisali da nikada neće tražiti da kupe Grenland, što je zanimljiva paralela sa stalnim Trampovim insistiranjima o Grenlandu. No, da se vratimo onome neprodatom. Dakle, Britanci su ostrva mudro zadržali i sada im služe da zgrću pare od turizma i da ponude strancima da otvore ofšor račune i vrše poresku evaziju. Naime, uz (takođe britanska) Kajmanska ostrva, ovo je idealno mesto da sakrijete svoje novce, mukom stečene a naročito mutno stečene.
Da se vratimo u istoriju. Za razliku od Virdžinije, koja je dobila ime po „Devičanskoj kraljici“ Elizabeti Prvoj (nije se udavala, pa su džentlmenski odlučili da je nazivaju „devicom“ što je bilo dosta udaljeno od istine), ova ostrva nisu ni po njoj ni po Gospi, tj. Devici Mariji dobila ime, već je Kolumbo lično krstio ostrva kao „Ostrva Svete Ursule i 11.000 devica“. Ni manje ni više nego 11.000, i to je priča iz veoma ranog Srednjeg veka koja kaže da je ona bila britanska princeza koja je na zahtev svog oca, kralja Dionotusa od Dumonije u jugozapadnoj Britaniji, zaplovila sa 11.000 devica u zemlju svoga budućeg muža, paganskog guvernera Armorike (severozapadna Francuska). Posle bure koja ih je na čudesan način donela do obale, Ursula se zarekla da će pre venčanja krenuti na hodočašće po Evropi. Prvo je krenula ka Rimu gde je ubedila papu Kirijaka (papa sa ovim imenom nije zabeležen u istoriji, pa je sve to malo sumnjivo nekim istoričarima) i Sulpicijusa, biskupa Ravene, da se pridruže njenom putovanju. Device su krenule ka Kelnu koji su opsedali Huni, koji nisu bili baš skloni pregovaranju i mirnim religijama. Tu su ih Huni masakrirali, a verovatno pomalo i silovali. Ili malko više. Veruje se da je hunski vođa ubio Ursulu oko 383. godine, te su sve one postale mučenice. Ursula je postala zaštitnica – učenica. Rimuje se.
Što se tiče pretkolumbovskog doba, stanovnici su od početka nove ere bili Aravaci, koji su bili i najveći narod Kariba, da bi ih u 15. veku odavde isterali pripadnici naroda Kalinago. Vrlo loš tajming, jer je baš 1493. Kolumbo osvojio sve ovo, bacio ih u roblje i izginuli su od raznih bolesti. I to taman kad su se poradovali da su osvojili zemlju i prognali neprijatelja. Svakako će ih uskoro zameniti Crnci iz Afrike, jer su dovođeni kao robovi, budući da su Indijanci bili em slabi za rad na poljima, em su mrzeli ropstvo i bežali u džunglu, dok su Afrikanci već uglavnom bili robovi drugih Afrikanaca u staroj domovini pa nisu toliko bežali. Elem, Englezi osvajaju ostrva sredinom 17. veka i to je to. Otada su Engleska Devičanska ostrva, a posle 1707. i nastanka Britanije – britanska. Ovo je bilo mesto gde se uzgajala šećerna trska, što je od ključnog značaja za dalju priču. I boju kože stanovnika.
ROUD TAUN
Britanska Devičanska ostrva, ili BVI, sastoje se od 4 velika i mnogo manjih ostrva (privatno ostrvo Mali Sent Džejms, koje je pripadalo Džefriju Epstinu za žurke i pedofiliju nije ovde, ono pripada Američkim Devičanskim ostrvima), a najveće je Tortola, gde se nalazi i prestonica Roud Taun, koji je i luka za kruzere.
Mnogi se pitaju, a i ja sam, kako je moguće ući na teritoriju Britanije, za koju treba viza (čak i za prekomorske teritorije, za razliku od Francuske gde su te teritorije izuzete iz Šengena i viza), ako ste na krstarenju? Dosta je prosto: ako imate pasoš Srbije, uzmu vam pasoš na ulasku na kruzer i daju na izlasku. To vas onemogućava da izađete na Britanskim Devičanskim ostrvima i uhvatite avion za London i živite tamo kao ilegalac.
S druge strane, ako zakasnite na kruzer, vi ga teoretski možete uhvatiti u sledećoj luci ako uhvatite avion, ali kako da izađete sa tog ostrva ako nemate pasoš? Ovi drugi mogu i da se ne ukrcaju jedan dan, vi ne možete. Zato, pažljivo! Ali, da – možete u UK bez vize. Na BVI. Za one koji nikad nisu bili u Ujedinjenom Kraljevstvu – eto šanse da nakratko budu u Britaniji!
Na ulazu u luku dočeka vas šareni znak dobrodošlice i gomila radnji i suvenirnica (kroz ovaj špalir „tržnog centra“ se i vraćate na kruzer, ali to je sve novogradnja. Prolazimo do supermarketa da kupimo vodu, sokove, pivo, energetske napitke i slično, a kasirka mi kaže cenu u američkim dolarima. Dolarima? Američkim? Zar nismo u Britaniji, nisu funte? Nisu ni karipski dolari? Nisu, kaže ona, usvojili smo američki dolar još 1959. godine. Britanija bila daleko, dolara bilo u komšiluku puno. Gradić je simpatičan, ali ništa posebno.
Tropska kiša zapljusne i ispari. Taksisti se cenjkaju. Iznad nas je velika planina koju valja preći a plaže su sa druge strane. Evo i „uniformne“ tarife: kad dođete u luku Roud Tauna na Britanskim Devičanskim ostrvima, dočeka vas “safari taksi” koji nema vrata i prozore i zapravo je kamiončić prerađen u minibus. Obično y raznim bojama, i razvozi ljude po plažama. Fiksno 12 dolara, i mi se cenjkajući samo nerviramo gubeći vreme za provod na plaži. Kupili smo jamajkansko pivo. Kažu da je najbolje. Idemo u Kejn Garden Bej, preko brda.
KEJN GARDEN BEJ
Kejn Garden Bej (Cane Garden Bay) je dobio to ime zahvaljujući plantažama šećerne trske. Put do njega ide kroz šume, i strminu, a onda se naglo spušta sa fascinantnim pogledom na zalive. Nije čudo što britanski bogatuni ovde imaju vile. Plaža je puna veselih ljudi i kafića.
Voda je božanstvena. Neki iz grupe kažu da je ovo „tropsko Sutomore“ zbog puno sveta i kafića. Neka i jeste, savršeno je. Boje su zagasite. Pijemo rum i pivo na plaži.
Neki Amerikanci nas pitaju kakvu zastavu imamo, ne prepoznaju je. Kažemo, Vojvodina, pokrajina u Srbiji, lokalpatriotizam, kao kad vi imate zastavu Teksasa. Ponosni smo i na zemlju i na kraj.
Odmah pored plaže nalazi se i destilerija Kolvud (Callwood). Za 1$ dobijete od jedne slatke mlade Crnkinje koja umire od smeha dok vam objanjšava – 5 rumova na degustaciju. Svi su malo veći od naprstka, doduše, nije 5 šotova od 2ml. Ali, dovoljno da se malo zavrti.
Od najmlađih rumova, pa do najstarijih, a najzanimljiviji su “Panty Dropper” (“Spadač gaćica”) koji je super sladak, i po njenim rečima, “to treba kupovati devojci na žurki ili na dejtu pa će ići u pravom smeru sve”, i njegov muški ekvivalent, koji devojke trebaju da kupuju momcima na sastancima ili da im donose na žurkama. Potpuno drugi svet, veseo, blizak zemlji i politički nekorektan.
Idemo na «safari taksi» nazad. Mene i Agotu pita jedna – možda starija, možda mlađa – sa njima se to nikad ne zna, svi su mladoliki – prodavačica – da li smo muž i žena. Nismo. Da li imamo dece? Nemamo. Nije ništa kasno! Ja imam 7, 5 dečaka i dve devojčice! Samo napred i biće sve u redu!
Zgledamo se i zaključimo da su zaista prostiji, opušteniji, bliži prirodi i prioritetima. Mi smo u Evropi malo zabludeli i izgubili pravac.
U luci, postajem svestan «američkog šarma» jer dajem jednoj plavokosoj Amerikanki da me fotka. Smeje se, tera me da se smejem na slikama, vesela je, kaže, užasno sam se udala u Minesotu, dosadni su, ja sam iz Teksasa, mi smo prave devojke, prava zabava, a ne ovi uštogljenici. Nekako mi je smešan balkanski ponos posle razgovora sa ljudima «preko Bare».
Nasmejani ulazimo na brod u 17:30č. Nije vreme za večeru, ali ima hamburgera i pomfrita koliko voliš. Prvi dan je dobro prošao. Vezali smo se za Zemlju. Jer su ovi ljudi njoj mnogo bliži.
Zahvaljujemo se Allegra Krstarenjima na ovoj reportaži
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
