Tekst i fotografije: Žikica Milošević
Valensija je grad na sredokraći: nije ni mali, ni veliki (900.000 ljudi), ima i staru i srednje novu i ultramodernu četvrt. Živ je i na moru, a opet nije luda luka kao Barselona ili Lisabon. Govore se dva jezika, strastveno voli korida i Španija, i otvoreno se primaju stranci, svim srcem.
Valensija je grad koji se, nalik na Bilbao, spektakularno transformisao u poslednjih 10-ak ili 20 godina, zahvaljujući inventivnosti njegovih gradskih otaca, domišljatosti Valensijanaca i živom duhu koji zrači iz svake pore ovog vibrantnog mesta. Obiluje neverovatnim kontrastima: stare četvrti se spajaju sa elegantnim art-nuvoom i eklekticizmom prelaza dva veka, supermoderni grad Santjaga Kalatrave “baškari se” negde blizu mora, a i jedini je grad ove veličine koji je – isušio ogromnu reku koja je proticala kroz njegov centar!
U njemu se, ili njegovoj okolini, održavaju suludi festivali, poput “Faljasa”, kada se ogromne diznijevske statue visoke i po 12m i vredne i nekoliko stotina evra spale u Noći svetog Josifa, ili se ljudi gađaju paradajzom do besomučnosti i izbezumljenosti (u obližnjem Bunjolu). Ovde eros hoda ruku pod ruku sa tanatosom, kao i u celoj Španiji. Sve je u isto vreme savršeno i potpuno nenormalno.
Valensija je bila grad i u romsko doba i zvala se, jasno, Valentia. Posle su je osvojili Vizigoti, ali je pravu slavu doživela u doba mavarskih osvajanja kada je postala centar jedne od muslimanskih kneževina zvanih „taife”.
Od 11. do 13. veka Valensija je poptuno muslimanska, ali je čuveni El Sid (njegova statua se nalazi na Španskom trgu) vraća u hrišćanske ruke 1209. da bi definitno i poslednji put u hrišćanske ruke pala 1238. pod vlašću Haimea I (njegov spomenik nalazi se na Trgu Alfonsa Velikodušnog). Malo je, ipak, ostalo od muslimanske Valensije, iako su muslimani živeli ovde čak do 1609. godine, u prividno preobraćenom obliku kao revnosni hrišćani sa malim džamijama u podrumima.
Ostala je samo jedna građevina, Almudin, koja podseća na islam. Sve ostalo je čista španska gotika i barok, obogaćena superponiranim kasnijim stilovima. Dakle, ni blizu mavarske priče Andaluzije.
Valensija je u nekom smislu srce Španije: ovde se najrevnosnije navija za reprezentaciju i snažno se oseti duh španskog fatalizma. Odavde su došli i članovi porodice Bordža, koju mi znamo pod italijaniziranim imenom Bordžija, koji su dali par papa i zloglasnu devojku-trovačicu, Lukreciju. Naravno, Španci ih slave kao veoma važne i značajne, uprkos svoj reputaciji.
Srce stare Valensije je Bogorodičin trg (Plaza de la Virgen), na mestu gde je bio rimski forum, i gde su bili centri i vizigotskog i muslimanskog grada. Danas trgom opet dominira katedralna crkva, kao i bazilika posvećena Bogorodici od nemoćnih. Valensijanci katedralu zovu La Seu, što na valensijanskom znači „Sedište”.
Pre nego što je postala crkva, bila je mavarska džamija, a pre toga, jasno, vizigotska crkva i rimski hram, kako je to već red u Španiji.
Neki delovi starijih zgrada su i sada vidljivi u naznakama.
Projekat sadašnje crkve nastao je u 13. veku, i crkva je u osmišljena kao gotička sa cistercitskim elementima, ali pošto je gradnja trajala do 18. veka, i pošto tada građevincima i vladarima nije padalo na pamet da se drže originalnog stila, crkva sadrži sve one stilove koji su u međuvremenu bili moderni.
Ulaz sa Bogorodičinog trga se naziva Kapija apostola, jer sadrži 12 statua učenika Hristovih.
Čisto je gotička po stilu i potiče iz 14. veka. Svakog utorka u podne se pred njom okuplja Vodeni tribunal, sudijska insituticija koja postoji više stotina godina.
Ovo je najstariji sudijski „okrugli sto” Evrope, kako neki kažu, iz 9. veka. Sudije većaju isključivo na valensijanskom, ništa se ne zapisuje, odluke su neopozive a sud se bavi samo pitanjima voda, jasno. Zanimljiva su vrata Porta del Palau (Vrata palate), romanička po stilu, iz 13. veka.
Istinski simbol grada, Valensijanci će vam reći, jeste Toranj Migelete. Zvonik za katedralu je inicijalno bio od nje odvojen, a osmougaonog je oblika i inspirisao ga je toranj katedrale u Leridi, koja je u to doba bila značajniji grad za hrišćane.
Zove se Migelete („Mali Mihajlo”) jer je osvećena na svetog Mihajla 1418. Odmah pored je Kraljevska bazilika Bogorodice od nemoćnih, zaštitnice grada. Sadrži statuu Majke Božje (ne)prigodno nazvanu „Grbavica”, zbog pognutog položaja, veliku svetinju grada.
Bazilika je sagrađena u 17. veka u stilu koji se naziva „predbaroknim”, a ima i lepu kupolu, rad Antonija Palomina. Na trgu se nalazi i Palata Generaliteta, vlada Valensijanske Zajednice, jedne od autonomija Španije.
Građena je na prelazu iz 15. u 16. veka u gotičko-renesansnom stilu, mešavini veoma često viđanoj u Španiji. Ovde se nalazi nekoliko lepih salona, a u okolini se nalaze i lepe palate iz istog doba, doba velike španske slave, kada je zlato i bogatsvo iz kolonija učinilo zemlju najvećom silom na planeti.
Najlepše palate su Benikarlo, Markes de Skala, Admiral Aragon, Markes de Kampo i Bajle Heneral. Već spomenuti ostatak mavarske vlasti je Almudin, sa nekako orijentalnim izgledom uklopljenim u zapadnjačko okruženje: samo pažljivije oko će uočiti da je Almudin nalik na sve ono što se sreće u našim krajevima kao ostatak turske vlasti, ili po muslimanskim zemljama…
U obližnjoj Almoini se nalaze Arapska kupatila, vredan spomenik ere Mavara. Sveta Katarina je crkva koja ima fantastičan toranj, barokno urađen, sa koga se pruža spektakularan pogled i na koga se pruža spektakularan pogled sa Ulice mira (Calle de la Paz). Još nekoliko delova „stare Valensije” su Sveti Martin i Palata markiza od Dos Aguasa, sa predivnim vratima. U njoj se nalazi sjajan muzej keramike.
Kao i svaki stari grad, i Valensija ima gradske kule koje su predstavljale ulaze u gradove nekad bezbedno opasane zidinama.
Kule Seranovih potiču iz kasnog 14. veka, a napravio ih je Pere Balager. Kule de Kvart su delo Perea Bonfilja iz 1444. a spektakularna građevina je puna rupa, kao posledica francuskog bombardovanja u vreme napoleonovske invazije Španije početkom 19. veka. Pored svake od ovih kapija nalazi se po nekoliko šarmantnih trgova sa restorančićima i prodavnicama…
Trg tržince (Plaza del Mercado) možda zvuči pleonazmično na srpskom, ali je na španskom sasvim logičnog prizvuka. Tu se nalazi crkva svetih Jovana (svih koji su imali ime Jovan), sagrađena na mestu džamije 1368. i dorađena u bogatom baroknom stilu, ali i La Lonha, Berza. Kažu da je ovo jedna od najlepših građevina laičke gotike Evrope. Unutrašnjost obiluje intarzijama i stubovima velike lepote.
Zgrada po kojoj trg nosi ime, Centralna tržnica, izgleda starije nogo što jeste, ali je prelepa: 8000 kvadratnih metara Tržnice učinilo je Tržnicu jednom od najvećih u Evropi, aornamentacija zgrade iz 1928. je sjajna. Današnje novo srce grada je Trg Gradske kuće, Plaza del Ayuntamiento, sa impresivnom Gradskom kućom, Poštom i građanskim zgradama, sve sa početka 20. veka. Tada se videlo da grad počinje da liči na velegrad tipa Madrida i da ne žali novca da pokaže svoju snagu. Stanica Valensija Nord je sagrađena 1917. i njen arhitekta Demetrio Ribes je želeo da upotrebi što je više moguće narodnih motiva za nju i da ih spoji sa art-nuvoom i napravi korisnu zgradu sa umetničkom vrednošću. Uspeo je, a posebno su lepi mozaici.
Obližnja Korida je nastala tako što je arhitekta Salvador Monleon bio inspirisan rimskim amfiteatrom u Nimu, u Francuskoj, i napravio je arenu za borbu sa bikovima na 4 nivoa sa 384 spoljna luka. Zaista impresivno.
Još jedna savremena građevina je Porta de la Mar, ili Vrata od Mora, koja predstavljaju neku vrstu trijumfalne kapije koja vodi ka moru.
Ono što je, pak, najneobičnije, jeste da gradom „protiče” duh reke Turije, skrenute da ne bi plavila grad.
Danas se u koritu reke nalaze parkovi sa stablima mandarina, zabavni parkovi, jezerca, igrališta i šta sve ne.
A obala je i dalje obala, i mostovi su mostovi, samo što ne vode preko vode, nego preko suvog. Palata muzike je možda najlepša građevina ovog dela, a Most od cveća (zaista je sav od cveća) je najzanimljiviji most preko nepostojeće reke koja je danas šetalište koje vodi do mora, uz Kalatravin most u obliku „luka sa češljem”, kako već Kalatrava voli da napravi kada je god u prilici.
Na plaži vredi izdvojiti dinamičku statuu „Brod od vode”, kojoj se pojavljuju trup i jedno kada se voda pusti, a nestaju kada se dotok prekine. Sjajna ideja.
Poslednje ali ne i najmanje važno je ono što se nalazi na samom kraju Turijinog suvog korita: Grad umetnosti i nauke.
Santjago Kalatrava je bio zadužen za sve, napravivši naselje za zabavi koje kao da je sa neke druge planete ili budućnosti.
Hemisferik je otvoren prvi, 1998. i liči na ljudsko oko, sa kapkom koji se spušta i diže.
Oseanografik je ono što mu ime kaže, i pomalo podseća na Sidnejsku operu na suvom, dok su druge fascinantne građevine L’Umbracle, divovsko futurističko šetališe sa lukovima, i Muzej nauke princa Filipa, ili Palata umetnosti.
Naravno, tu je još jedan predivan most, da upotpuni savršenu sliku…
Valensija je grad koji je jednom nogom u slavnoj prošlosti, a drugom u futurističkoj budućnosti. Snažno posvećen svojim razonodama i feštama, nauci i umetnosti, turistima i moru, sportu i unutrašnjem zadovoljstvu.
On to zadovoljstvo širi na sve strane, i čovek ga oseća u sebi kada iz njega ode…
Tekst je inicijalno objavljen u aprilu 2012. u štampanom izdanju magazina Brava Casa, izdanje Color Press Grope, sva prava zadržana.
