Текст: Жикица Милошевић
Не постоје два Владимира Мањка, ни у стварности, ни у поезији. Овај човек и уметник који је пуком игром случаја постао инжењер, сасвим је осебујна личност. И у својој песничкој инкарнацији, изнедрио је и другу збирку песама под именом „Са речи на тела/Из ове коже се може“. Заправо, у питању је „двозбирка“ јер су посреди две збирке песама спојене у једну књигу, тематски сродне и временски настале у исто доба. И сама књига је осебујна – урађена је у цијанотипији, и плаво-бела је: и слова су плава на белој подлози.
Име је двострука игра речи. Мањко тврди, као Шакира, да „Hips don’t lie“ односно да речи и ум лажу, али да тело не лаже: ако је тело прихватило некога, онда је тај неко прихваћен – ако је тело одбацило – тај неко је одбачен, а речи су јефтине – што кажу Енглези „the talk is cheap”. Тим је парадокс већи што он одбацивање речи изражава путем речи, налик на Мајаковског који у „Облаку у панталонама“ каже да је „живота најмања комадешка већа од свега што је створио и што ће створити“. Други део наслова је ескапизам – Мањко тврди да је промена могућа, и бекство од себе и стварање новог себе и нове судбине.
Стилски, Мањко је краљ non sequitura – изненадних промена и реченица које „падају с Марса“ и прекидају ток мисли неким потпуно изненађујућим, новим током. Такође, пореде га и са Распућином – у последње време све више и физички подсећа на њега – будући да спаја узвишено и профано. Позната је Распућинова реченица „Идемо на курве, са Богом у срцима и грехом у телима!“. Цео Мањков стил се може свести на ту једну реченицу. Ако би постојала нека музичка слика Владимирове поезије, можда би то био Soft Cell и њихов албум „Non-Stop Erotic Cabaré” који би такође могао бити и наслов обједињене „двозбирке“. И њихов највећи хит (обрада) „Tainted Love” би могла бити својеврсна химна, саундтрек ове књиге. Ако не то, онда „Relax” Frankie Goes to Hollywood.
А иза свега стоји бол због неразумевања мушкараца и жена – и несхватања ова два пола која се сексуално привлаче али не могу да проникну један другоме у мисли. Мањко често описује жену која му се свиђа, изјављује љубав и упада у конфузију због њене конфузије, и конфузије односа, да би нагло прекинуо закључком да се треба прећи на сексуални чин, јер нам другог нивоа разумевања и нема. Сви се разумемо на тој основи, а на духовној, или на разини животних стилова или циљева – баш и не. Стога песме „Треба“, „Голгота“, „Анти моја“ или „Свет(л)ост“ осликавају ово темељно неразумевање полова које се своди на – сексуалну привлачност.
Његове песничке слике су смеле, понеки пут се замислите да ли би икоме то могло пасти на памет („У мојој души нафтовод/Све је црно и заудара“, „Љубав никад није победила/Није се ни трудила“, „Нисмо знали да се зауставимо/Заборавили смо“, „Кад те неко привлачи пролепшава се/Споља и изнутра“, „Зовем стално на погрешан број/Шаљем поруке у себи“) колико је генијално, а неки пут ускаче у вулгарне и хип-хоп риме, јер „му се тако хоће“ (цитирам). Неки пут је, опет, афористичан и прецизан („Секс је прецењен осим кад је са мном“, „(Жене не знају шта хоће), знају шта неће, а то сам ја“). А на крају крајева, из ове књиге се може извући довољно посвета и натписа за споменике („Руку уз тела никад подигнутих јер сам одустао да се предам“, „Не дам те, ускраћен“, „Једна ноћ са тобом/Свака је ноћ мога живота“, „Ако се никад не будемо љубили ја знам пропашће свет“, „Неоправдано смо лепи/Оправдано те волим“, „У твојим очима живим још један живот бар“). Најнежнији је у последњем поглављу “У следећој епизоди” са женом коју заиста воли и која буди најлепше стихове у њему, и уз коју нестаје и бес и вулгарност.
Мањко зна да „гради кућу на песку“ – и покушава узалудно. Да створи свет пун еротике, разумевања, нежности и дивље страсти. Али, све се саплиће о стварност, но то њега не спречава да настави – „шипови су већ пободени“. Да га цитирамо за крај: „Ми смо већ мртви, питање је шта ћемо урадити у међувремену“. Запитајмо се. Владимир зна – биће жив на квадрат, на начин на који то једино зна.
