Tekst: Žikica Milošević
Ne postoje dva Vladimira Manjka, ni u stvarnosti, ni u poeziji. Ovaj čovek i umetnik koji je pukom igrom slučaja postao inženjer, sasvim je osebujna ličnost. I u svojoj pesničkoj inkarnaciji, iznedrio je i drugu zbirku pesama pod imenom „Sa reči na tela/Iz ove kože se može“. Zapravo, u pitanju je „dvozbirka“ jer su posredi dve zbirke pesama spojene u jednu knjigu, tematski srodne i vremenski nastale u isto doba. I sama knjiga je osebujna – urađena je u cijanotipiji, i plavo-bela je: i slova su plava na beloj podlozi.
Ime je dvostruka igra reči. Manjko tvrdi, kao Šakira, da „Hips don’t lie“ odnosno da reči i um lažu, ali da telo ne laže: ako je telo prihvatilo nekoga, onda je taj neko prihvaćen – ako je telo odbacilo – taj neko je odbačen, a reči su jeftine – što kažu Englezi „the talk is cheap”. Tim je paradoks veći što on odbacivanje reči izražava putem reči, nalik na Majakovskog koji u „Oblaku u pantalonama“ kaže da je „života najmanja komadeška veća od svega što je stvorio i što će stvoriti“. Drugi deo naslova je eskapizam – Manjko tvrdi da je promena moguća, i bekstvo od sebe i stvaranje novog sebe i nove sudbine.
Stilski, Manjko je kralj non sequitura – iznenadnih promena i rečenica koje „padaju s Marsa“ i prekidaju tok misli nekim potpuno iznenađujućim, novim tokom. Takođe, porede ga i sa Raspućinom – u poslednje vreme sve više i fizički podseća na njega – budući da spaja uzvišeno i profano. Poznata je Raspućinova rečenica „Idemo na kurve, sa Bogom u srcima i grehom u telima!“. Ceo Manjkov stil se može svesti na tu jednu rečenicu. Ako bi postojala neka muzička slika Vladimirove poezije, možda bi to bio Soft Cell i njihov album „Non-Stop Erotic Cabaré” koji bi takođe mogao biti i naslov objedinjene „dvozbirke“. I njihov najveći hit (obrada) „Tainted Love” bi mogla biti svojevrsna himna, saundtrek ove knjige. Ako ne to, onda „Relax” Frankie Goes to Hollywood.
A iza svega stoji bol zbog nerazumevanja muškaraca i žena – i neshvatanja ova dva pola koja se seksualno privlače ali ne mogu da proniknu jedan drugome u misli. Manjko često opisuje ženu koja mu se sviđa, izjavljuje ljubav i upada u konfuziju zbog njene konfuzije, i konfuzije odnosa, da bi naglo prekinuo zaključkom da se treba preći na seksualni čin, jer nam drugog nivoa razumevanja i nema. Svi se razumemo na toj osnovi, a na duhovnoj, ili na razini životnih stilova ili ciljeva – baš i ne. Stoga pesme „Treba“, „Golgota“, „Anti moja“ ili „Svet(l)ost“ oslikavaju ovo temeljno nerazumevanje polova koje se svodi na – seksualnu privlačnost.
Njegove pesničke slike su smele, poneki put se zamislite da li bi ikome to moglo pasti na pamet („U mojoj duši naftovod/Sve je crno i zaudara“, „Ljubav nikad nije pobedila/Nije se ni trudila“, „Nismo znali da se zaustavimo/Zaboravili smo“, „Kad te neko privlači prolepšava se/Spolja i iznutra“, „Zovem stalno na pogrešan broj/Šaljem poruke u sebi“) koliko je genijalno, a neki put uskače u vulgarne i hip-hop rime, jer „mu se tako hoće“ (citiram). Neki put je, opet, aforističan i precizan („Seks je precenjen osim kad je sa mnom“, „(Žene ne znaju šta hoće), znaju šta neće, a to sam ja“). A na kraju krajeva, iz ove knjige se može izvući dovoljno posveta i natpisa za spomenike („Ruku uz tela nikad podignutih jer sam odustao da se predam“, „Ne dam te, uskraćen“, „Jedna noć sa tobom/Svaka je noć moga života“, „Ako se nikad ne budemo ljubili ja znam propašće svet“, „Neopravdano smo lepi/Opravdano te volim“, „U tvojim očima živim još jedan život bar“). Najnežniji je u poslednjem poglavlju “U sledećoj epizodi” sa ženom koju zaista voli i koja budi najlepše stihove u njemu, i uz koju nestaje i bes i vulgarnost.
Manjko zna da „gradi kuću na pesku“ – i pokušava uzaludno. Da stvori svet pun erotike, razumevanja, nežnosti i divlje strasti. Ali, sve se sapliće o stvarnost, no to njega ne sprečava da nastavi – „šipovi su već pobodeni“. Da ga citiramo za kraj: „Mi smo već mrtvi, pitanje je šta ćemo uraditi u međuvremenu“. Zapitajmo se. Vladimir zna – biće živ na kvadrat, na način na koji to jedino zna.
