Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Јелена Поповић, Владимир Мањко
Ако Вам некада падне поглед на језичку карту Европе, видећете једну необичност. Све земље у којима се говори романским језицима, насталим од латинског, налазе се на једном крају Европе, на централном и западном Медитерану, једино тамо негде на Истоку стоји једна повелика мрља.
Та мрља, то “острво латинштине” усред православне Европе је земља контраста и чудног идентитета- Румунија. А у Румунији, на њеном југоистоку, њен главни град- Букурешт. Шта очекивати у њему?
Било шта да сте очекивали, а људи из наших крајева очекују нешто што је углавном негативно, грдно ћете се преварити. Јер, ево нас у најлепшем граду Балкана, домовини последњих преосталих Римљана западно од Отранта- Романији, “Римској земљи”.
Не називају узалуд Букурешт његови становници, његови посетиоци и његови заљубљеници “Паризом Истока”. Дух овог града, врло сличан париском, лебди над њим свакодневно: архитектура, стил одевања, шарм људи, опуштеност… све је то довољно за ужитак.
Но, како се овај балкански град профилисао у ово што јесте сада, како је стигао до ове непоновљиве мешавине? Хајдемо мало да завиримо у прошлост; прошлост, која је, као и свугде, кључ садашњости и будућности.
Сматра се да Букурешт, као град баш на том месту, постоји тек од 14. века, што му и није нека екстра старост, нити традиција. У поређењу са старовековним престоницама суседних држава, Букурешт је прави младић, тинејџер међу градовима.
Но, то га не чини ништа мање историјским, нити занимљивим за сладокусце архитектуре. Елем, у поменутом 14. веку тадашњи Власи сазидали су тврђаву Д’мбовицу (Dâmboviţa, молдавски правопис: Дымбовица), чије је име права језиколомка за становнике северног српског говорног подручја, али зато изузетно гласовно препознатљиво за становнике истока и југа Србије.
Њено име је дошло од имена реке која данас тече центром Букурешта, али се није дуго задржало. Смениће га садашње општепознато “Букурешт”, наводно дато по једном пастиру Букуру, који је ту напасао овце. Kако ова хипотеза није баш одвећ ласкава по национални понос, стигла је у међувремену и друга: град јесте добио име по Букуру, али је овај био некакав богати трговац.
Било како било, незаобилазни гроф Дракула, илити прецизније Влад Цепеш помиње га под садашњим именом у једном свом декрету из давне 1459. године, и то су почеци којее поуздано знамо.
Kако тада “тврђава Букурешт” није била од богзнакаквог значаја, престоница Влашке је смештена у оближње Трговиште, где се и сам Дракула угнездио. Но, Влад Цепеш није пропустио да и у Букурешту, који ће касније многоструко надрасти Трговиште, остави свој печат, сазидавши штошта…
Али, о томе нешто касније. У 18. веку се град територијално знатно шири, развијају се многобројни занати и трговина. Након првог уједињења Румуније (уједињења Влашке и Молдавије) 1859. године, Букурешт постаје центар нове државе, што остаје и до дана данашњег.
Тада долази и до првог таласа романизације земље, која је и по свом имену требало да странцима, а и самим Власима и Молдавцима јасно стави до знања да је баш она наследница моћног Рима.
Исте године донесен је и кнежевски декрет по коме се ћирилично румунско писмо, коришћено око хиљаду година, замењује латиницом, и правописом скоро идентичним античком латинском. Ћирилица ће се и даље писати на подручју Северне Молдавије, у тадашњој Русији, све до данас, када ће, уз латиницу, бити једно од два писма молдавског дијалекта румунског језика суседне Републике Молдавије.
Дакле, далеко од тога да је српски једини језик једини који се пише са два писма… Мада латинично православље, посебно на фрескама и иконама, делује више него егзотично, заиста.
Поменуто латинично православље, на које се наше несвикнуто око мање-више тешко привикавало, није једина контрадикторност ове нације контрадикторног идентитета. Има тога још.
Наиме, Румуни се, с времена на време, уместо позивања на Империју и Латине, сете да су настали романизацијом Дачана, трачког народа који је настањивао просторе садашње Румуније, а тадашње Дакије много пре доласка римских шлемова, и које се најогорченије од свих народа Старог света супротстављало Риму, и најмање било поданик Pax Romanae, Римског мира.
Тако ћете, уз натписе који имитирају римске споменике, врло често наћи и споменике Децебалу, дачком вођи који се грчевито батргао у многобројним биткама да не потпадне под италску чизму… Мора да је прилично конфузно идентификовати се са обе стране у сукобу… али, то и јесте једна од контрадикција ове земље вишеструког идентитета…
Златни период Букуровог града настаје у периоду између два светска рата, када латинизација достиже врхунац. У новом таласу изградње града ангажују се француски и италијански архитекти. Kако је Хаусман преуредио Париз, тако и румунски краљеви преуређују своју престоницу. Букурешт све више подсећа на Париз и Рим, граде се монументалне неокласицистичке зграде, широки булевари ничу на све стране.
Попут Београда тог времена, и Букурешт се модернизује и постаје права, модерна европска метропола. Међутим, за разлику од нашег несрећног главног града, Букурешт остаје нетакнут током Другог светског безумља и ескивира и немачке и англо-америчке бомбе. Остаје леп, а један од најконтроверзнијих ликова епохе, Николае Чаушеску, само ће га улепшати. Но, пођимо редом.
Најстарији делови букурештанске раскоши представљају дубоко средњевековну суштину православног Истока Европе, са посебним, влашким “шмеком”, и четвороугаоним торњевима од црвених цигала. То је сам центар средњевековног града, четврт Kуртја Веке (Curtea Veche, или ћирилицом или на молдавском Kуртя Веке, до 1859.), или Стари Двор, по српски. Румунски средњи век овде ће открити своје скривене бисере, плоче из прохујалих векова писане Kлиментовим писмом, цркве, подруме, собе Дракуле и његове свите; неке савршено, а неке тек делимично очуване.
Румена боја немалтерисаних зидова одише мистичном прошлошћу, када су улице осветљавале бакље, а смрт у боју била врхунски идеал. Није овај кварт толико средњевековни као они на северу Румуније, или југу Пољске или Украјине, где је време стало и успавало се негде на путу до садашњости; али обавезним сматрајте своје присуство на овом месту. А прекопута- наћи ћете своје омиљено место за изласке, дневне или ноћне; било да сте гурман или волите капљицу. Задужбина једног од последњих турских освајача, Манук-бега, је гостионица Мануков Хан (Ханул луи Манук).
Ако је Букурешт “Париз Истока”, ево одакле долази она одредница “…Истока”. У једном западноевропском граду овакве грађевине, са својом оријенталном раскоши и орнаментираношћу толико специфичном за Ислам, не би могло бити, осим у Шпанији древних Мавара. Но, ово су трећи и последњи муслимански освајачи Европе- Турци, у свој својој раскоши.
Изузетна храна, посебно роштиљ и румунски специјалитети, и пиће, пре свих молдавска вина, вуку Вас за рукав да уђете у двориште Хана. А тек цене! Ако желите пиво од ½ литра у центру неке метрополе за 25 динара, или кафу за 15, нећемо Вам даље правити зазубице. Ова комбинација атмосфере, гурманлука и цена ће условити да оставите своје срце при одласку баш међу стубовима Мануковог здања, и да сањате да је нека румунска Зона Замфирова могла бацити неки опијајући поглед на Вас из прикрајка… ех, само да сте рођени неких 150 година пре.
Али, ако начините свега пар корака даље, наћи ћете се у данашњем центру негдашњег Букуровог пашњака, а до пре свега 13 година Чаушескуовог градитељског игралишта. Али каквог игралишта! Ничега овде нема што би личило на бездушне грађевине реалсоцијализма, јер је стари Николае знао да то души не прија (осим ако нисте којим случајем модеран архитекта).
Зато се потрудио да начини центар Букурешта монументалним, у класичном совјетском стилу којим је овај освајао душе пролетера током 20-их и 30-их. Река Д’мбовица је премошћена не само многобројним мостовима, већ и правим, огромним тргом! А преко трга иде огромни Булевар Јединства (Булевардул Унирий, узгред буди речено, инцијално назван Булевар Победе Социјализма), највеличанственији у својој ужурбаности и савршеном миру, можда, и у целом свету. Неколико километара овог булевара садржи по три коловозне траке у сваком смеру, али раздвојене низом од неколико десетина фонтана са водоскоцима, које се беласају на травњацима.
Али, није ту крај. По три дрвореда са сваке стране красе травњаке који воде до првог плочника, а још три дрвореда раздвајају овај, кориснички тротоар од оног који се пружа тик уз зграде. И парадоксално- док аутомобили јуре булеваром, док све светске фирме из “прве лиге” бизниса имају своја представништва овде, на другом травњаку дечаци пикају фудбал, пензионери мирно играју шах у тишини, коју само ремети цвркут птица на гранама…
Да не поверујете шта све спада под појам “булевар”! Желећи да остави траг за вјеки вјеков на лицу престонице, Чаушеску није жалио новца и труда- ова грандиозна творевина сваког потакне на размишљање о могућностима урбанизма… А има их још, и то и велелепних и хуманих истовремено, верујте на реч.
Булевар Јединства се завршава на једном, можда још велелепнијем месту- Палати Парламента (Палатул Парламентулуй), највећој згради у Европи по површини, и другој највећој на свету, после америчког Пентагона. Овде је Чаушеску замислио да у једној згради сједини све полуге власти- парламент, министарства, канцеларије, судове… Kо зна шта је све планирао да ту смести?
Никад нећемо сазнати, јер су га непосредно по завршетку ове монументалне палате стрељали, 1989., после немира у земљи. Сада су у овом гиганту и Скупштина, и нека министарства, и много штошта; али садашње власти још муку муче да напуне сав онај простор који зврји празан… Простор се изнајмљује и комерцијалним фирмама, те је као такав постао већ највећи трговински центар источне Европе. У сумрак, ова грађевина се као чудесан оријентир појављује окупана руменим зрацима, као нека врста букурештанске Ајфелове куле, као Емпајер Стејт Билдинг, као… одаберите своју асоцијацију…
Недалеко, пак, одавде, мало уз брдо, стиже се на свето место румуских хришћана, комплекс Патријаршије Румунске Православне Цркве. Такође познато и као Брдо Митрополије, ово брдашце начичкано је споменицима од непроцењивог значаја. Старе цркве из средњег века, па оне нешто новије, све до Патријархове резиденције, све бок уз бок, стоје на врху омање узвисине и гледају равничарски Букурешт под собом.
У овај комплекс, на који ћете, сигурни смо, потрошити много фотографија, унесени су и споменици румунске средњовековне баштине. Међу њима, немојте пропустити камене крстове са клесаним ћириличним натписима, од 2 и 4 метра висине, орнаментиране и нехајно нахерене поред улаштених палата… Ови патинирани старци зраче неком посебном снагом преживљавања кроз столећа, уливајући неко чудно спокојство. Сретните се с њима.
Има једна прича о градовима; прича коју многи причају, а сви је осете. То је прича о градовима који хватају “на први поглед”, и онима који своје магичне пипке пуштају “на други поглед”, касније. Ови други су опаснији, баш као што су шармантне жене опасније на дуже стазе од нацифраних лепотица.
Горчин Стојановић је једном рекао да градови типа Њујорка, Берлина или Београда спадају у скупину “ружних лепотана”, који Вас заводе полако, шармом, лежерношћу, брзином; једном речју, атмосфером. На неки начин, у ову категорију можемо сврстати и сам Букурешт. На први поглед, није се доимао нешто посебно шармантним. После три проведена дана нисмо хтели да идемо кући; хтели смо да живимо тамо. Нека то најбоље илуструје осећај који полако ниче у грудима, све док не постане доминантан, гласан… Најгласнији.
Али, баталимо причу, пођимо на час у краљевски град, у четврти настале готово потпуно током владавине династије Хоенцолерн. Пођимо, дакле, у Улицу Победе (Каля Викторией, изговор: Kаља Викторијеј); љубазношћу монарха претвореном у ниску архитектонских бисера. Национални Музеј Историје, Музеј Уметности (негдашња Kраљевска Палата), Музеј Музике, Kомерцијална Банка Румуније, свакој по једну фотографију. Али, и међу бисерима има “над-бисер”: то је сјајна палата Атенеул (Атенеул Ромын), седиште Румунске Филхармоније, најакустичнија и најлепша сала земљама надалеко.
Спољашњи зидови овог неокласицистичког здања су украшени колонадом и именима најзнаменитијих мудрих глава света (те стога овом архитектонском драгуљу и приличи надимак “храма знања”), док се унутрашњост, у којој се изводе опере и концерти, може, (осим уобичајеног раскошног ентеријера сваке престоничке опере од Беча до Москве) похвалити невероватним муралом који иде слева надесно, по кружном зиду, описујући све могуће догађаје из историје земље: од дачких сељана и доласка Римљана, до последњег краља Румуније. И споља, и унутра, ово је грађевина за дивљење. Али и коришћење, већ како се коме посрећи.
Букурешт је град на две реке, на већ поменутој Д’мбовици, и омањој Kолентини. Али, Д’мбовица је оно што даје живот и обезбеђује свеж дах граду. Kејови дуж Д’мбовице обилују љупким железним мостићима, дивним грађевинама, дрворедима, пословним зградама. Свуд унаоколо се пружају улице са архитектуром позног 19. века, дивне и идеалне за изгубити се. Али, покушајте да пронађете, ту негде поред реке, Палату ЧЕK, што је уствари зграда једне банке, један од споменика са разгледница овог града.
Прођите пешке уским уличицама, пронађите монументалне зграде Народне Банке или Универзитета које бацају велике сенке у којима ничу бројни кафеи, лепи, модерни и с наше тачке гледишта, јефтини. Нема у Букурешту, у центру, пића за више од 0,75 евра, таксији су тачни и јефтини, а то значи само једно- напред у ноћни живот, који је сјајан.
Булевара у Букурешту има много, а на сваком од њих чека неки ушушкани драгуљ, нека палата, нека црква (кажу да овај град има највише цркава по глави становника!) у разним стиловима, од старог влашког, молдавског, до класицистичког или (нео)византијског. Нека Вам ова имена остану у сећању после посета: Белћеску (Бэлчесцку), Магеру, Либертеци (Либертэций)… Лутати, изгубити се, и поново изронити на неком познатом месту… Препустите се.
Познато је да свака романска земља гаји култ наслеђа Рима. У стварности, то су два незаобилазна споменика: Тријумфална капија и статуа Ромула, Рема и вучице. Париз има своју Тријумфалну капију, можда најпознатију, Рим има своју, Барселона своју, црвену и у арапском стилу, али ни букурештанска не заостаје. На раскрсници, са уклесаним именима из историје Румуна, сведочи о латинитету нације… пођеднако као и Лупоајка (Лупоайка), Вучица, која окамењена доји близанце у сваком граду ове земље.
За љубитеље историје и народних обичаја, који немају времена да обиђу целу земљу, румунски су се краљеви побринули стварањем посебног музеја на отвореном- Музеја Села (Музеул Сатулуй). На обали језера Херестреу, у мирном амбијенту, краљевским декретом су на ливаду донесене и брижљиво састављене куће, њих двестотинак, из свих делова Румуније, послагане чак по правим улицама, са црквама различитих стилова…
Најбољи начин да се упозна шароликост нације је шетња овим фантастичним музејем недалеко од Тријумфалне капије. Да је било среће и мудрости, не би Србија имала само оних пар етно-села, већ и овакав музеј у самом Београду. Али, никад није касно да се “купи” нека идеја, надамо се.
Унутар зидина музеја можете купити и етно-сувенире (пре)богатог румунског фолклора, музику, ћилиме, иконе… Но, када смо већ код ових потоњих, вреди напоменути да у Румуна постоји слична подвојеност по том питању, као и код Срба.
Наиме, они “традиционалнији” у својим назорима купују искључиво иконе са ћириличним натписима и избегавају латиничне “новотарије” (као код нас са црквенословенским натписима), а они “прилагодљивији” ће украсити свој дом и латиничном иконом (код нас: савремени српски). А ни ту није крај сродностима наших народа.
Да у српском има пуно позајмица из влашког и романских језика, то знате; али боравећи овде схватите да је румунски народ у току раног средњег века било умало славизиран- толики је број словенских позајмица у овом језику. А највидљивија ће вам бити- улица! Улица на румунском значи “уличица”, “пролаз”, а још стотину других речи из нашег језика ће Вам у ушима одзвањати изненада, усред “ланеног влашког језика”, како га је звао Васко Попа.
И ето, корак по корак, стижемо и на крај сторије о најлепшој балканској престоници. Сећате се оне приче о шарму који хвата “на други поглед”? Оној опојности која долази тихо и никада не пушта? …Такав је и шарм старог лепотана Париза, и тако се Мадрид бори са увек расположеном Барселоном… Тако је нас освојио главни град земље Румуна, у који ћемо се увек радо и поново враћати. А толико је близу нас, да нам неће требати ни пуно новца, а ни пуно ентузијазма за то. Старе, офуцане “Дачије” заменили су нови, елегантни модели исте фирме. Заборавите тамнопута лица, сиромаштво, репресивне режиме. То овде више не станује. Овде станује један умивени лепотан.
А он, лепотан, Букурешт, платиће Вам вишеструко за сваки уложени труд. А и динар.
Захваљујемо се ТА Карпати из Новог Сада на организацији овог путовања
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa Travel Magazine, izdanje Duke & Peterson, januara 2003. godine. Sva prava zadržana.
Napomena: korištene su drugačije fotografije od fotografija koje se nalaze na ovom sajtu.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
