Текст и фотографије: Роберт Ковач
Како смо се задесили у Фесу, до кога нам је летео Рајанеров лоу-кост авион, одлучили смо се за први логичан корак даље – одлазак у други „Царски град Марока“, како их рекламирају – Мекнес!
Мекнес је сличан Фесу само кудикамо мање „дивљи“. Медина је мања и питомија, изгледа као Беч наспрам Феса. Сад нам се Мароко и не чини толико егзотичним. Можда смо требали да дођемо одозго, из Тангера, који је као Европа, па онда да идемо у све већу и већу егзотику? Сад је касно.
Испоставиће се да је ишло све обратно, ишли смо у све европскије и европскије градове, али је зато искуство првог дана и прве вечери нарочито, у Фесу било непроцењиво!
Одећа је јефтина, можда да дођем једном са више кеша да купим неку кожну јакну, трипут су јефтиније него код нас. Некако ми је и лакше, нема оне ужурбаности и неурозе као у Фесу, и улице су мало шире.
На главном тргу Плас Лахдим (добра мешавина француског и арапског), који је огроман, гомила ресторана. Насред улице кондомат.
Аутомат за кондоме, ко би рекао тако јавно у муслиманској земљи. Ваљда баш зато, људе је можда блам да траже на киоску.
Одлична кафа, одлични слаткиши, одлична храна, кускус и компанија. Девојке опет зуре у нас са осмехом, ово се код нас не би могло десити. Ја крикнем: Нашао сам љубав свог живота!
У шали, јер прекопута стоји девојка која се смешка и гледа ме а изгледа као са Фешн ТВ-а. Пијемо сок од шећерне трске прављен на улици и гледамо савршене капије и палате.
У облику потковица су и прелепе су.
Одлазимо у Мелу, јеврејску четврт без Јевреја, зграде су окречене у дивне боје.
Африка има иначе некако претеране боје. Небо је претерано плаво, облаци претерано сиви, песак претерано црвен, зидине претерано окер. Као да је неко фотошопирао све и „набуџио“ боје преко мере.
Али, већ сам чуо за те боје Африке и како су се људи раније, у колонијално време, враћали кући у Европу „болесни од Африке“. „Мал д’Африк“ (на француском) или „мале д’Африка“ (на италијанском) није никакава тропска болест, није те ујео инсект, већ је то болест у којој кад дођеш кући у Европу, недостају ти афричке претеране боје, недостаје ти небо и ваздух и простор, бесконачни простор Африке која као да нема краја.
Мислим да смо се сви у међувремену разболели од Африке и да ће то бити хронично стање.
Свуда су телебутици, то му дође нешто као киоск за телефонирање и интернет, мање од клуба и кафеа, веће од говорнице.
Свуда су мали и велики таксији, мали су до 3 особе, велики од 4 навише, најчешће мерцедеси. Све је јефтино и савршено.
Одлазимо до неке нове четврти где нас спопадају опет 3 прелепе девојке у марамама али са узаним фармерицама, узаним мајицама и као неким кошуљицама које изигравају чедну шалвар камиз, ако се сећам добро како се то зове.
Упознају се, опет ста прича, ‘ош да се жениш, фрајеру? Је л’ Србија муслиманска земља? Јесте 25%. Била је под муслиманима 500 година, знам шта су ћуфте и бурек ако на то мислиш, и шта је турска кафа. Је л’ ти смета што сам муслиманка? Ма јок мени. Исти редослед мисли.
Ваде неке самсунг-галакси телефоне и додају на Фејсбук, уписују телефоне, озбиљна чељад. Долази неки чича, дежурни припадник моралне полиције, и растера клинке на арапском, нешто као „М’рш, нећете ви са странцима ту да се спанђавате, има ћаћа да вам нађе поштеног човека а не овај европски башибозук! А тебе мала Фатима знам, и баба ти је са Французима ашиковала! Фамилија ти покварена!“
Тако некако ваљда је звучало. Врло строго. Девојке побегну као јато голубова да би изрониле испред нас у следећој уличици, јер знају овај лавиринт боље него ми. У сваком случају, филмска прича.
А немојмо заборавити да је Руби, девојка због које је Силвио Берлускони „пао“ била управо – веома млада Мароканка нестварне лепоте. Пажљиво. Ово није ни исток, ни запад. А мешавина правила може изненадити.
Ресторан на врху неке зграде у старом граду, поглед на сумрак и мароканску заставу огромних димензија.
Све је као у америчким дајнер-ресторанима 50-их, црно-беле плочице свуда.
То је заправо оријентални фазон који су Амери украли.
Залазак сунца уз кафу и чај. Није чудо што су Французи посебно волели Мароко, Алжир и Тунис од свих колонија. Додуше, Мароко је увек био „протекторат“, не колонија, дакле, полунезависна држава која је под „заштитом“ Француске, морам бити прецизан.
Обилазимо краљевске палате, старе и нове, гробове краљева, светих људи, све орнаментирано и прелепо, свуда неки фијакери, баш је лепо.
Срећом па њих није захватило „арапско пролеће“ у тој мери да су уништили у грађанском рату све ово лепо што имају (погледати под „Сирија“ и „Либија“, а није лоше ни под „Ирак“ и „Јемен“), своју савршену земљу у којој можеш да будеш Арапин који не говори арапски (једна другарица из Марока рече ми, а па ја говорим само француски, не знам ја арапски!), у којој и најмање дете и најстарија баба зна да ти каже „Merci beaucoup!“ и где је све пуно боја и где се живи на улици од јутра до мрака, а кад падне мрак, онда само у одабраним местима.
Одлазимо у наш хостел, који личи на палату, држи га неки исламизирани Француз који хода у галабији.
Купује нам пиво да направимо омању журку у лобију који још више личи на „1001 ноћ“, јер није аутентично арапско-берберско чедо већ је европска визија шта Мароко представља.
Мекнес је, уз Фес, стварно налик на Андалузију, али на Андалузију каква је постојала до 1492.
Делимично пуну палата и водоскока, зеленила и палми и смирености, делимично пуну лудила, магараца, штављених кожа, девојака са прелепим очима које навирују иза сваког ћошка, са воћем, слаткишима и небом невероватних боја.
Мароко је једна од најлепших земаља на свету, а тек смо га загребали.
Članak je originalno, u nešto drugačijoj formi, objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u februaru 2013. godine. Sva prava zadržana.
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
