Tekst i fotografije: Robert Kovač
Kako smo se zadesili u Fesu, do koga nam je leteo Rajanerov lou-kost avion, odlučili smo se za prvi logičan korak dalje – odlazak u drugi „Carski grad Maroka“, kako ih reklamiraju – Meknes!
Meknes je sličan Fesu samo kudikamo manje „divlji“. Medina je manja i pitomija, izgleda kao Beč naspram Fesa. Sad nam se Maroko i ne čini toliko egzotičnim. Možda smo trebali da dođemo odozgo, iz Tangera, koji je kao Evropa, pa onda da idemo u sve veću i veću egzotiku? Sad je kasno.
Ispostaviće se da je išlo sve obratno, išli smo u sve evropskije i evropskije gradove, ali je zato iskustvo prvog dana i prve večeri naročito, u Fesu bilo neprocenjivo!
Odeća je jeftina, možda da dođem jednom sa više keša da kupim neku kožnu jaknu, triput su jeftinije nego kod nas. Nekako mi je i lakše, nema one užurbanosti i neuroze kao u Fesu, i ulice su malo šire.
Na glavnom trgu Plas Lahdim (dobra mešavina francuskog i arapskog), koji je ogroman, gomila restorana. Nasred ulice kondomat.
Automat za kondome, ko bi rekao tako javno u muslimanskoj zemlji. Valjda baš zato, ljude je možda blam da traže na kiosku.
Odlična kafa, odlični slatkiši, odlična hrana, kuskus i kompanija. Devojke opet zure u nas sa osmehom, ovo se kod nas ne bi moglo desiti. Ja kriknem: Našao sam ljubav svog života!
U šali, jer prekoputa stoji devojka koja se smeška i gleda me a izgleda kao sa Fešn TV-a. Pijemo sok od šećerne trske pravljen na ulici i gledamo savršene kapije i palate.
U obliku potkovica su i prelepe su.
Odlazimo u Melu, jevrejsku četvrt bez Jevreja, zgrade su okrečene u divne boje.
Afrika ima inače nekako preterane boje. Nebo je preterano plavo, oblaci preterano sivi, pesak preterano crven, zidine preterano oker. Kao da je neko fotošopirao sve i „nabudžio“ boje preko mere.
Ali, već sam čuo za te boje Afrike i kako su se ljudi ranije, u kolonijalno vreme, vraćali kući u Evropu „bolesni od Afrike“. „Mal d’Afrik“ (na francuskom) ili „male d’Afrika“ (na italijanskom) nije nikakava tropska bolest, nije te ujeo insekt, već je to bolest u kojoj kad dođeš kući u Evropu, nedostaju ti afričke preterane boje, nedostaje ti nebo i vazduh i prostor, beskonačni prostor Afrike koja kao da nema kraja.
Mislim da smo se svi u međuvremenu razboleli od Afrike i da će to biti hronično stanje.
Svuda su telebutici, to mu dođe nešto kao kiosk za telefoniranje i internet, manje od kluba i kafea, veće od govornice.
Svuda su mali i veliki taksiji, mali su do 3 osobe, veliki od 4 naviše, najčešće mercedesi. Sve je jeftino i savršeno.
Odlazimo do neke nove četvrti gde nas spopadaju opet 3 prelepe devojke u maramama ali sa uzanim farmericama, uzanim majicama i kao nekim košuljicama koje izigravaju čednu šalvar kamiz, ako se sećam dobro kako se to zove.
Upoznaju se, opet sta priča, ‘oš da se ženiš, frajeru? Je l’ Srbija muslimanska zemlja? Jeste 25%. Bila je pod muslimanima 500 godina, znam šta su ćufte i burek ako na to misliš, i šta je turska kafa. Je l’ ti smeta što sam muslimanka? Ma jok meni. Isti redosled misli.
Vade neke samsung-galaksi telefone i dodaju na Fejsbuk, upisuju telefone, ozbiljna čeljad. Dolazi neki čiča, dežurni pripadnik moralne policije, i rastera klinke na arapskom, nešto kao „M’rš, nećete vi sa strancima tu da se spanđavate, ima ćaća da vam nađe poštenog čoveka a ne ovaj evropski bašibozuk! A tebe mala Fatima znam, i baba ti je sa Francuzima ašikovala! Familija ti pokvarena!“
Tako nekako valjda je zvučalo. Vrlo strogo. Devojke pobegnu kao jato golubova da bi izronile ispred nas u sledećoj uličici, jer znaju ovaj lavirint bolje nego mi. U svakom slučaju, filmska priča.
A nemojmo zaboraviti da je Rubi, devojka zbog koje je Silvio Berluskoni „pao“ bila upravo – veoma mlada Marokanka nestvarne lepote. Pažljivo. Ovo nije ni istok, ni zapad. A mešavina pravila može iznenaditi.
Restoran na vrhu neke zgrade u starom gradu, pogled na sumrak i marokansku zastavu ogromnih dimenzija.
Sve je kao u američkim dajner-restoranima 50-ih, crno-bele pločice svuda.
To je zapravo orijentalni fazon koji su Ameri ukrali.
Zalazak sunca uz kafu i čaj. Nije čudo što su Francuzi posebno voleli Maroko, Alžir i Tunis od svih kolonija. Doduše, Maroko je uvek bio „protektorat“, ne kolonija, dakle, polunezavisna država koja je pod „zaštitom“ Francuske, moram biti precizan.
Obilazimo kraljevske palate, stare i nove, grobove kraljeva, svetih ljudi, sve ornamentirano i prelepo, svuda neki fijakeri, baš je lepo.
Srećom pa njih nije zahvatilo „arapsko proleće“ u toj meri da su uništili u građanskom ratu sve ovo lepo što imaju (pogledati pod „Sirija“ i „Libija“, a nije loše ni pod „Irak“ i „Jemen“), svoju savršenu zemlju u kojoj možeš da budeš Arapin koji ne govori arapski (jedna drugarica iz Maroka reče mi, a pa ja govorim samo francuski, ne znam ja arapski!), u kojoj i najmanje dete i najstarija baba zna da ti kaže „Merci beaucoup!“ i gde je sve puno boja i gde se živi na ulici od jutra do mraka, a kad padne mrak, onda samo u odabranim mestima.
Odlazimo u naš hostel, koji liči na palatu, drži ga neki islamizirani Francuz koji hoda u galabiji.
Kupuje nam pivo da napravimo omanju žurku u lobiju koji još više liči na „1001 noć“, jer nije autentično arapsko-berbersko čedo već je evropska vizija šta Maroko predstavlja.
Meknes je, uz Fes, stvarno nalik na Andaluziju, ali na Andaluziju kakva je postojala do 1492.
Delimično punu palata i vodoskoka, zelenila i palmi i smirenosti, delimično punu ludila, magaraca, štavljenih koža, devojaka sa prelepim očima koje naviruju iza svakog ćoška, sa voćem, slatkišima i nebom neverovatnih boja.
Maroko je jedna od najlepših zemalja na svetu, a tek smo ga zagrebali.
Članak je originalno, u nešto drugačijoj formi, objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u februaru 2013. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
