Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević i Vladimir Cvetković
KAKO I ZAŠTO?
Pre neki dan me je neko priupitao: A kako biraš te destinacije? Lične preferencije ili po ceni? Pa, lične preferencije su važne, rekoh ja, ali ni cena nije sitnica. Eto, recimo, u Portugal sam hteo da odem već vekovima, ali cena karte od 250 evra nije pogodovala mom krhkom džepu.
Stoga sam pažljivo vrebao na sajtovima low-cost kompanija sa mišem i karticom u ruci, i kada se pojavila opcija da odem u Porto iz Beograda avionom za 88 evra, nisam je propustio. E, tako. Znači, može svako a i treba svako, jer je ova zemlja na kraj sveta (kako se nekad mislilo), stvarno odlična. Otkrovenja Mediterana, iako uopšte nije na Mediteranu, već na Atlantiku.
KRAJ SVETA
E sad, kad smo ustanovili da u Porto može da se ode po ceni od par viken(a)da napijanja po gradu, zaključujemo da se vredi baciti na opis grada i zemlje. Šta je uopšte zanimljivo u Portugalu?
Pa, to je rubna evropska zemlja, a sve rubne evropske zemlje su na mene ostavile mnogo jači utisak nego one centralne. Recimo, Španija, Grčka, Rusija, Finska, Ukrajina, Švedska, Rumunija. Sve egzotika, a nisi daleko od kuće.
Portugal je posebno egzotičan jer se nekada mislilo da je zemlja ravna ploča, i da tamo negde postoji Kraj Sveta gde se more survava u neki ambis, kao vodopad, i da ne treba ići predaleko. Osim par ludih Vikinga, niko nije ni išao predaleko. A ako je tamo negde Kraj Sveta, onda je poslednja zemlja koju ćeš sresti – Portugal. Nema dalje.
Ima čak u obližnjoj Galiciji, na sever od Portugala, jedan rt koji se zove Finisterre, ili Kraj Sveta. Mogu da mislim kako su se osećali turobno oni Rimljani koje su poslali ovde pre 2000 godina. Džaba vino i sunce, kad su tu i vetar i kiša i talasi i osećaj da si iza Božjih leđa. Kao da si danas negde na Aljasci, ili tako nekako.
Uglavnom, Rimljani su ovde, uprkos čamotinji, imali neko naselje i tvrđavicu, koja se zvala Portus Cale, ili Lučka tvrđava, tako nekako. Od tog Portus Cale nastalo je prvo Portucale pa onda Portugal, što znači da je ovaj grad dao ime celoj zemlji. Redak slučaj u svetu. Portenžani (Porćani? Portijanci? Kako se uopšte kaže ako je neko iz Porta?) se diče time kao da svak na grudima ima odlikovanje: „Znaš, ova zemlja se zove PORTUgal, a ne LISABONgal, zna se ko je ovde glavni!“
Porto glavni? Jeste, osim love, turista, državnih institucija i tome slično. Nema veze, znamo da je Porto prava Portugalija, neiskvarena „zlim arapskim uticajima, zlim kolonijalnim uticajima“ i tako dalje. Esencija portugalštine je ovde. Nisu pali pod Turke, pardon, Mavre, i time su najjači junaci.
STARI GRAD + A NOITE NO PORTO
Prvo, da upamtiš da je Portugal najsiromašnija zemlja zapadne Evrope. Što znači da je i najjeftinijia. Što znači da su i hosteli najjeftiniji. Što ne znači da je provod najbolji, ali je dobar. Što znači da tvoj novac ovde puno vredi, a ne kao u Parizu.
Smestili smo se u hostelčić koji je na mapi bio u centru grada, u centru centra, navodno u najživljoj ulici grada, šoping aveniji, Santa Catarina. Juhu, super, znači, spremamo se za ludi provod ispred hostela i pesme tipa „I tebe sam sit, bodego!“ posle par dana. Naš narod koristi efektnu reč od 4 slova bez samoglasnika da objasni šta se nama desilo. Ta reč je: Cvrc! Avion sleće u 11 uveče, dok dođeš do hostela već je pola 12, ali pobogu, Portugal je slavan po provodu, a mi smo u glavnoj ulici!
Ali zaista nigde nikoga. Pustoš, spooky, jezivo. Dva policajca. Tri devojke koje se približavaju POSLE izlaska u grad, na putu kući! Jedna je stvarno prelepa. Moj nimalo diskretni saputnik drekne „Auu, al’ bi’ ja…“ a ja na vreme primetim da devojke pričaju na bugarskom pa ga prekinem u nabrajanju radnji koje „bi on…“.
Vidno šokiranom čoveku kažem da je zajednica Bugara, Poljaka, Rumuna i Ukrajinaca u Portugalu ogromna. Stižemo u kul hostel sa kul ljudima, kojekao da nije briga hoće li imati još gostiju i hoće li još zaraditi. Ili će biti prazno i bez para. Samo im je bitno da se ne sekiraju i da se njihov način života ne menja i da se nikome ne uvlače zarad para. Kažu, „ako hoćeš da ti se neko uvlači zbog tvojih para, turisto, idi u Španiju!“.
Nešto kao Crnogorci, samo iskreno ljubazni. Ali flegme. OK, idemo da tražimo provod. Objašnjavaju nam na mapi gde su te „party streets“. Put do tih ulica vodi preko kaldrmisanih strmih valovitih ulica sa starim kućicama. Ali bez ljudi.
Moj saputnik je vidno malodušan, očekivao je grotlo Ibice, a dočekao ga je grad posle hidrogenske bombe ili epidemije kuge. Eh, da. Strme ulice. Ulice su toliko strme da skoro niko ne vozi bicikl u ovom gradu. Nije da ne vole ekologiju, neko se ne isplati: lipsaš uzbrdo a ubiješ se nizbrdo, jer koliko god kočio, nećeš uspeti da staneš.
Nakon nekoliko prelepih i jezivih kadrova praznih ulica, katedrala i sjajnih panorama, eto nas u regionu barova. Koji nije baš mnogo živahan. Kažu, Porto, samo vikendom. Radni dan, malo bolje nego nula. Šteta. Mada, kažu, ako ste raspoloženi za gej-klubove, njihova scena je živahna svaki dan. Imaju ulaznice od 20 evra, da ne bi neka horda navijača upala i masakrirala ih (skupo im je da masakriraju po toj ceni, očigledno), a unutra stalno performansi sa drag-queen artistima, ima Tina Turner, Kylie, Madonna, Lady Gaga, dvojnice poznatih ličnosti sa estrade.
Priznajem da sam iz onih komičnih filmova (recimo, Birdcage) uvek potajno želeo da vidim neke od tih neverovatnih likova koji ceo život imitiraju neku pevačicu na stejdžu (kao Karamela kod nas, samo malo bolje, nadam se), ali kad pomislim na 20 evrića, nabacivanja kojekakvih likova dok gledam šou… OK, ne, ipak hvala. ‘Ajd’ nešto „normalno“.
Zanimljivo koliko ovaj narod NIJE živahan. Koliko su suštinski tužni, za razliku od Španaca. Pa oni su izmislili fado. Fado znači „sudbina“ (uporedi sa engleskim „fate“) i u suštini to su tugaljive pesme u kojima uvek žena oplakuje tešku sudbu što joj je momak/brat/verenik/muž/švaler/otac itd. otišao da se smuca po kolonijama i po brodovima da mu ispadaju zubi zbog skorbuta, dok ga ona ovde verno uplakana čeka. Ako nisi bio tužan, fado će te efektno i efikasno učiniti tužnim. Vrlo brzo.
Svi piju pivo koje se zove „mini“. Mini znači 0.2 l. Pivo od 0.2 l? To se popije za 5 minuta! To nije ni pola obične flaše ili krigle! OK, ali košta 1 evro. Kad nabereš 5 takvih, za 5 evra si popio dva „naša“ piva, samo što moraš češće do šanka, po čemu se vidi da si eštranžeiro, jer pošten Portugalac ne loče toliko, već minimalno, čisto radi reda.
Na trgu ispred nekih crkava, stecište mase i kafića. Svi su niži za glavu od mene, ako su muškarci, za dve glave ako su žene. Svi su crni. Nijedan plavušan, a samo jedna plavuša, i to farbana. Lepih žena ima, na kašičice. I ako su Poljakinje, recimo. Na balkonu iznad kafića suši se veš. Susedna zgrada u centru je zablindirana i napuštena. Toga nema ni kod nas. Ovde toga ima u centru na svakom koraku.
Niko neće da živi u centru. Svi hoće u hacijendi na 20 km od centra. Eto fundamentalne razlike nas i njih. U gradu živost donose navijači nekog grčkog kluba. Prepoznajem grčka slova na šalovima i grčki jezik. Pardon, ovo je kiparski Apoel.
Sutra je meč sa Portom u Ligi šampiona. Low-cost je i njih naterao u velikom broju da se zevzeče na drugom kraju Evrope. Svi nose šalove Apoela i piju u centru protivničkog grada i dernjaju se na grčkom. Nikome od Portugalaca ne pada na pamet da ih popreko pogleda, a ne da ih recimo, iz pedagoških razloga prebije ili ubije, kao u Beogradu Brucea Tattona.
OSTATAK STAROG GRADA + O DIA NO PORTO
Ovo iz podnaslova znači „Dan u Portu“. Dakle, kad je „burni noćni život“ okončan, oko 2, vreme je za spavanje i istraživanje grada po danu. Danju – sasvim drugačija slika! Ulica Santa Catarina je prepuna ljudi, sve radnje su elitni butici i kafići gde sedi po 200 ljudi iako je radno vreme, ulični svirači sviruckaju, studenti dele neke pamflete…
Kuće okupane suncem svetle u milion raznih boja. E, studenti. Oni su svi obučeni u neke toge sa kapama, u crnom. Kao Harry Potter i njegovi drugari! Ja ih pitam šta im to znači, a oni mi kažu da je to velika čast, pa i na +35, nositi na sebi, jer je to znak da si student koji nije brucoš. Da si car nad carevima. A šta je sa brucošima? E, oni su plebejci i niža rasa. Oni moraju da nose civilku, a to je najveće poniženje na svetu, jer ako te u gradu ili na faksu vide u civilki, onda te stariji studenti ritualno maltretiraju. Kao u američkim marincima što maltretiraju guštere.
Ovaj običaj se zove „praš“ (praxe) i podrazumeva da ja mogu, ako sam Harry Potter, da brucošu 1) naredim da uradi 20 sklekova 2) da igra masne fote 3) da mu razbijem živo jaje o glavu i pospem ga brašnom 4) da mu naredim da mi čisti cipele svojim rukavom itd. itd. On za sve to vreme mora da bude srećan i da viče „Fala!“. Eto ti Portugala.
Znači, ovde kao brucoš ni za živu glavu nemoj doći, kakva Bolonja, kakvi bakrači! Samo na višim godinama i na postdiplomske.
Grad je stvarno prelep. Fantastične su im pločice zvane „azuležos“ (azulejos), koje su ili sa geometrijskim motivima ili su u obliku džinovskih slagalica.
Ove sa geometrijskim motivima su originalne mavarske pločice (njima Alah ne da da slikavaju ljude, jerbo je to greh i krade se duša ili šta već), a ove puzla-pločice su posebna priča. Kažu da se neki kralj kada je oslobađao jug Portugala od mavarske vlasti, otkinuo za pločicama i da je naterao portugalske majstore da uvežbaju kako da ih prave.
Zahtevao je da se na fasadama crkava naprave džinovski prizori iz Biblije, da se narod uči moralu i ćudoređu (to je isto, ali lepše zvuči).
Tako na crkvama portugalskog baroka, kojih ima u Portu najviše u celom Portugalu, ima tih plavo-belih pločica koje su prvo ispečene serijski, pa su onda složene i preko njih su iscrtane gigantske slike, pa su ih onda rastavljali jednu po jednu, pa glazirali, pa pekli još jednom, pa onda sastavljali u konačnu celinu na zidovima.
E, to je pravi Porto. Ne moraju biti religiozne teme. Religiozne teme je ovaj kralj hteo da stavi da bi nepismeni narod koji ne mogaše čitati Bibliju mogao očas posla shvatiti o čemu se radi. Mogu biti i neke istorijske. Recimo, istorijska pobeda baš tog kralja i njegove rodbine nad nekim gnusnim neprijateljem. Posebno ako je neprijatelj Arapin ili Francuz.
A taj neprijatelj nije sigurno Britanija. Zanimljivo da je vojni savez Portugala i Engleske najstariji savez na svetu i nikada nije prekršen. Uvek su se zajedno makljali, i protiv Napoleona i svih drugih.
Zauzvrat, Englezi su tražili par sitnica: da mogu da se kupaju na plažama polugoli a da ih ne jure katolički popovi zbog bluda, i da se ne skupljaju zgroženi Portugalci i da bulje u njih i da se krste. To je sve jedna želja.
Druga je da mogu da kupuju vino i tegle ga u Englesku na veliko. Pošto nije bilo frižidera u to vreme, vino se lako kvarilo na dugim putovanjima. Englezi smisle savršenu taktiku: u vino će dodati bezukusnu rakiju (aguardente) i piće će postati mnogo jače vino, i teže će se kvariti.
Ova metoda je iznedrila sjajno vino „porto“ (engleski „port“) i stotine vinarija su počele ovde da rade samo za englesko, kasnije britansko, tržište.
Samo jedna sitnica: ovde nemojte da kažete da su Englezi izmislili ovo mućkanje rakije i vina.
To su, po Portugalcima, uradili Portugalci i preporučili Englezima, a ovi se, po običaju klasične kolonijalne lopurde, uvek kite tuđim izumima.
Uzgred, porta ima raznih vrsta, cene i boja variraju od starosti, odličan je i sladak, i od jedne flaše se samouništiš i dezintegrišeš, ali na neki lep način. Boemski.
SIROTINJA, BOGATSTVO I LEPOTA
Kad smo kod Porta, onda smo i kod grada nasuprot Portu: Vila Nova de Gaia.
Ovde ima gomila podruma i restorana, gde se služi porto i jede kobasica chouriço (šouriso), koju ti konobar zapali u tanjiru pred tobom pa je ti dodatno pečeš na stolu.
Kul. Restorani imaju fantastičan pogled na Stari Grad Porta, kej, i Ribeiru, šareno naselje starih ribarskih kućica na reci Douro.
Da bi se vratio u Porto, treba da pređeš most preko reke, koji liči na Ajfelovu kulu, zato što ga je gradio Gustav Eiffel lično.
A on je voleo jedan te isti stil. Prava gazela zamrznuta u skoku. Ovdašnji su mnogo ponosni na svoje mostove i jedan od saveta u vodiču je „Hvalite mostove!“. OK, hvalimo ih.
Ribeira je najlepši deo Porta. Male uličice, uzane, po 2 metra samo, a visoke po 6 spratova. Pravi lučki grad. Hladovina svuda. Prašnjave prodavničice prašnjavih flaša porta. Mali kafići i restorani. Napuštene kuće. Skvotovane kuće.
Obnovljene šljašteće stare kuće. Veš se suši na svakom koraku. Svuda je potpuno opušteno, a pomalo jezivo.
Kad se popneš na brdo Sé, gde je i stara katedrala, u centru si Starog Grada: puca pogled na naselja toliko živopisna da pomisliš na momenat da si negde u nekoj slatkoj kolonijalnoj favelici u Brazilu.
Pa ti se onda učini da je nalik na Španiju ili Siciliju, na Mediteran. I zapravo si uvek na pravom tragu. Tačno si na pola puta od Španije do Brazila.
Takav i treba da bude Portugal. Ne udvara se nikom. Smeši se samo iskreno. Ne brinu ga polusrušene kuće i ljudi koji nemaju mašine za veš nego svi peru na javnom… perilištu veša, ako sme tako da se kaže uopšte.
To postoji. Kao kupatila u vojsci. Samo za veš. A ima i javnih, opštih tuševa. Za svaki slučaj ako neko nije uveo vodu.
Ima i slatkih žutih tramvaja. Jedan od njih vodi na kraj grada, na mesto gde se reka Douro uliva u Atlantik. Starinski, drven, ima stara sedišta i zvonce za označavanje izlaza i stanice. U zalazak sunca idemo duž reke Douro.
Možeš da zaviriš u kućice pored pruge: sve je malecko, slatko, polusiroto. Ali vedro i pomalo ludačko, kao kad Colin Firth ode da prosi onu svoju malu u filmu „U stvari ljubav“.
Krajnja stanica. Još malo peške pa je tu i Praia dos Ingleses, Plaža Engleza. Tu su se oni kupali na Atlantiku, na crveno-braon pesku uz velike talase, dok svet još nije mislio da je to uopšte potrebno. Tu su galebovi. Tu je svetionik.
Malo dalje je stadion FC Porto. Palme su svuda. Kad pogledaš, vidiš pučinu. Iza horizonta je Amerika. Nema dalje u Evropi. Ovo je kraj.
Ali sada mi znamo da ovo nije Kraj Sveta. Pomislim na nekoga ko je ovde stajao u doba pre Kolumba, pre Ptolomeja, Galileja i Kopernika, pre Zemlje koja je bila okrugla.
On je mislio da stoji na ivici ambisa, a dalje su čudovišta. Njemu je osećaj bio luđi i bolji. Mada ni moj nije loš.
Članak je originalno objavljen u štampanom izdanju časopisa CKM, izdanje Color Press Group, u novembru 2012. godine. Sva prava zadržana.
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
