Текст: Жикица Милошевић
Често сам поредио Војводину са јужњачким равницама САД, највише због великих река, због врућине и поља, и отегнутог говора. Можда је то тачно када се мисли на Бачку и јужни Срем, али средњи Банат дефинитивно, по духу његових житеља, подсећа на Средњи Запад. Онај који је описивао Бил Брајсон када је говорио о томе да га у Охају или Небраски прожима свеопште ништавило, и ишчекивање да се нешто деси, те је зато постао путописац.
Стевица нам то потврђује: његове мале, сетне и меланхоличне фотографије које је преточио у песме, подсећају ме на истинске фотографије Луне Јовановић, заљубљене у банатску ултрамеланхолију. Сличице свакодневнице човека који је хтео више, био рокенрол бунтовник, а на крају живи сасвим обичан живот, неки пут говоре о чежњи за даљинама која брзо престане због умора и искрене лењости.
Бунт је још ту – осети се панк испод коже, али је самлевен – разлика између младог Шепре и овога који пише песме сада, је као разлика између целог комада Плазма кекса и млевене Плазме. Ту је, суштина је иста, али облик је нестао. И како би Јесењин, рођен и одрастао у истом таквом равничарском блату Рјазања, рекао „Због тога мени није тешко“.
Намерно коришћење локалног средњебанатског говора даје (готово британску) аутентичност, као да слушамо неки бунтовни бенд који не жели да користи „правилан“ књижевни енглески. Преко хумора и самоироније („Патуљак“, „Разговори“…), Шепра прелази у искрену разочараност Буковског, или пак у емпатију према ближњима, пониженима и увређенима – нарочито онима који имају најмања права – одбаченим псима, одбаченим људима.
Увек сам био фасциниран када неко има смисао за детаљ. Ваљда сам зато толико и заволео Морисијеву лирику. Нисам сигуран да Шепра баштини елегантну плачљивост као Стивен Патрик, али знам да зна да препозна оне који су „са руба“ живота и да их опева као што то ретко ко ради. „Другар из војске“ и још много „изгубљених случајева“ који се нису предали не зато што су јако борбени, него по инерцији, воде нас у свет изгубљених душа и надања.
Можда је Дилан брбљив и наративан (Шепра каже да га никад није слушао), али га препознајемо у сведеном стиху „У 3:10 за Ковин“. Можда је Данијел Ђанкане то исто што и Шепра, само са италијанског југа – и само бржи – сликар социјалних неправди и онај који жигоше фенсерај и глупе трендове. Можда ни њега Шепра никада није читао. Можда је Црњански само Шепра на стероидима, банатска Шкорпија, борбен и вазда спреман на акцију.
Акција не долази у Елемир, на поља, блато и на нафтне изворе. Бољи живот не долази, иако се у „Разговорима“ стално најављује. Али песник није одустао: као у филму „Лепе девојке“, где се негде на снежном Средњем Западу појављује баш Ума Турман као чудесна девојка из Чикага, тако се и у „Чепу и киши“, иста појављује у сновима. Жеђ за акцијом није умрла – „Пуна уста песка“ сањају о далеким обалама. Шепра је можда самоироничан када машта о самоубиству, па се сам себи смеје непосредно после тога („Јан Палах“) али није одустао од страсти. Она је ту, покривена пепелом пропуштених прилика, изгубљених надања, „између нигде и ништа“, као „пробушена лопта“. Јесен у Банату је код њега као јесен из мимова са друштвених мрежа, али искра није умрла.
Можда су и две најпотресније песме последња, „Пепео“, која је апотеоза Баната, да се опет изразимо Црњансковим речима, и „Нећу да кажем гласно“, где у маниру Николе Оравеца ледено буди читаоца и тера га готово на сузе.
У основној школи су ме Хемингвејеве кратке причице из америчких равница јако нервирале – са 14 година сам хтео да се нешто, побогу, деси. Да не буде само продужени кадар неке меланхоличне фотографије, или неки видео-спот за сетну музичку песму. Сада знам шта је хтео да каже – живот се састоји управо од таквих, „продужених фотографија“. Сетних фотографија. Јер цео живот је низ одлазака – младости, надања, снаге, ближњих. Ако успемо да натерамо да нешто у живот дође – успели смо.
Ја знам да је Стевица панкер и да би тражио да се уз ову књигу пусте The Stooges или The Clash, али ја кроз ову књигу чујем Oasis – “Little By Little”.
