Tekst: Žikica Milošević
Često sam poredio Vojvodinu sa južnjačkim ravnicama SAD, najviše zbog velikih reka, zbog vrućine i polja, i otegnutog govora. Možda je to tačno kada se misli na Bačku i južni Srem, ali srednji Banat definitivno, po duhu njegovih žitelja, podseća na Srednji Zapad. Onaj koji je opisivao Bil Brajson kada je govorio o tome da ga u Ohaju ili Nebraski prožima sveopšte ništavilo, i iščekivanje da se nešto desi, te je zato postao putopisac.
Stevica nam to potvrđuje: njegove male, setne i melanholične fotografije koje je pretočio u pesme, podsećaju me na istinske fotografije Lune Jovanović, zaljubljene u banatsku ultramelanholiju. Sličice svakodnevnice čoveka koji je hteo više, bio rokenrol buntovnik, a na kraju živi sasvim običan život, neki put govore o čežnji za daljinama koja brzo prestane zbog umora i iskrene lenjosti.
Bunt je još tu – oseti se pank ispod kože, ali je samleven – razlika između mladog Šepre i ovoga koji piše pesme sada, je kao razlika između celog komada Plazma keksa i mlevene Plazme. Tu je, suština je ista, ali oblik je nestao. I kako bi Jesenjin, rođen i odrastao u istom takvom ravničarskom blatu Rjazanja, rekao „Zbog toga meni nije teško“.
Namerno korišćenje lokalnog srednjebanatskog govora daje (gotovo britansku) autentičnost, kao da slušamo neki buntovni bend koji ne želi da koristi „pravilan“ književni engleski. Preko humora i samoironije („Patuljak“, „Razgovori“…), Šepra prelazi u iskrenu razočaranost Bukovskog, ili pak u empatiju prema bližnjima, poniženima i uvređenima – naročito onima koji imaju najmanja prava – odbačenim psima, odbačenim ljudima.
Uvek sam bio fasciniran kada neko ima smisao za detalj. Valjda sam zato toliko i zavoleo Morisijevu liriku. Nisam siguran da Šepra baštini elegantnu plačljivost kao Stiven Patrik, ali znam da zna da prepozna one koji su „sa ruba“ života i da ih opeva kao što to retko ko radi. „Drugar iz vojske“ i još mnogo „izgubljenih slučajeva“ koji se nisu predali ne zato što su jako borbeni, nego po inerciji, vode nas u svet izgubljenih duša i nadanja.
Možda je Dilan brbljiv i narativan (Šepra kaže da ga nikad nije slušao), ali ga prepoznajemo u svedenom stihu „U 3:10 za Kovin“. Možda je Danijel Đankane to isto što i Šepra, samo sa italijanskog juga – i samo brži – slikar socijalnih nepravdi i onaj koji žigoše fenseraj i glupe trendove. Možda ni njega Šepra nikada nije čitao. Možda je Crnjanski samo Šepra na steroidima, banatska Škorpija, borben i vazda spreman na akciju.
Akcija ne dolazi u Elemir, na polja, blato i na naftne izvore. Bolji život ne dolazi, iako se u „Razgovorima“ stalno najavljuje. Ali pesnik nije odustao: kao u filmu „Lepe devojke“, gde se negde na snežnom Srednjem Zapadu pojavljuje baš Uma Turman kao čudesna devojka iz Čikaga, tako se i u „Čepu i kiši“, ista pojavljuje u snovima. Žeđ za akcijom nije umrla – „Puna usta peska“ sanjaju o dalekim obalama. Šepra je možda samoironičan kada mašta o samoubistvu, pa se sam sebi smeje neposredno posle toga („Jan Palah“) ali nije odustao od strasti. Ona je tu, pokrivena pepelom propuštenih prilika, izgubljenih nadanja, „između nigde i ništa“, kao „probušena lopta“. Jesen u Banatu je kod njega kao jesen iz mimova sa društvenih mreža, ali iskra nije umrla.
Možda su i dve najpotresnije pesme poslednja, „Pepeo“, koja je apoteoza Banata, da se opet izrazimo Crnjanskovim rečima, i „Neću da kažem glasno“, gde u maniru Nikole Oraveca ledeno budi čitaoca i tera ga gotovo na suze.
U osnovnoj školi su me Hemingvejeve kratke pričice iz američkih ravnica jako nervirale – sa 14 godina sam hteo da se nešto, pobogu, desi. Da ne bude samo produženi kadar neke melanholične fotografije, ili neki video-spot za setnu muzičku pesmu. Sada znam šta je hteo da kaže – život se sastoji upravo od takvih, „produženih fotografija“. Setnih fotografija. Jer ceo život je niz odlazaka – mladosti, nadanja, snage, bližnjih. Ako uspemo da nateramo da nešto u život dođe – uspeli smo.
Ja znam da je Stevica panker i da bi tražio da se uz ovu knjigu puste The Stooges ili The Clash, ali ja kroz ovu knjigu čujem Oasis – “Little By Little”.
