Текст: Жикица Милошевић
Фотографије: Жикица Милошевић, Агота Виткаи Кучера, Славко Матић, Владимир Цветковић
НОВА ЗЕМЉА, ОПУШТЕНА ЗЕМЉА
Најопуштенија атмосфера на Карибима је острво Свети Кристофер или Сент Китс који је у саставу Светог Кристофера и Невиса, државе независне од 1983. После «гета» Антигве и онога што је Цвеле окарактерисао као «попреке погледе» у Сент Џонсу, мислили смо да све ове независне карипске државице можда имају неке трауме од напуштања Британаца, односно, да су их Британци можда свесно оставили на цедилу у стилу – «е, ако хоћете независност, ето вам га и сиромаштво!». Међутим, није тако.
Земља је добила независност тек 1983. (две године после Антигве и Барбуде) и на први поглед се чини да одлично стоји финансијски, а и људи су пословично љубазни и весели – има пара, има и осмеха.
Изгледа да су добро преговарала са Британијом, за разлику од неких других. Свети Кристофер и Невис су, наиме, на 57. месту најбогатијих земаља света са 37.396$ по глави, по подацима ММФ-а, а Србија је 67. са 30.909$. То значи да је СКН богатији од економско-тиграсте Србије за тачно 21%. Мало поразно звучи, али тако је.
Ова земља је дупли рекордер: то је најмања земља западне хемисфере, и најмања федерација на свету. Федерација Светог Кристофера и Невиса. Као некад Србија и Црна Гора, само са 48.000 житеља. И обе имају море.
КАКО СМО ДОШЛИ ДО ФЕДЕРАЦИЈЕ СВЕТОГ КРИСТОФЕРА И НЕВИСА?
Наиме, иако је острво открио лично Колумбо 1493. (на изненађење локалних Индиоса народа Аравак и Калинаго, који су га открили и пре) и назвао га Сан Кристобал (San Cristóbal) по себи, нико се од Европљана није населио на острво до 1623. када су то на једном делу острва урадили Енглези, и 1625. када су то урадили Французи на другом делу острва и променили име у Сен Кристоф (исто то само на француском, Saint-Christophe). Енглески део острва се звао Сент Кристофер (Saint Christopher).
Сећате се приче о Невису? Што је клемпави картограф промашио положај Светог Мартина? Да поновимо: Колумбо је открио и Невис и назвао га Свети Мартин, али је неки картограф толико померио положај острва прецртавајући карте, да је острво ставио далеко, тамо где је сада Свети Мартин, а не где га је Колумбо открио. После је неко допловио до тог острва с карте и рекао «Ах, дивно, Свети Мартин!». И онај прави Свети Мартин остаде без имена, па су га морали назвати Невис, када су поново дошли.
Заправо, Шпанци су поново допловили до острва и назвали га Nuestra Señora de las Nieves (Госпа Снежна), будући да Нијевес значи „снег“, а када су острво преузели Брити, променили су му име у Невис, по шкотској планини Бен Невис, у стилу „исто то, само наша верзија“.
Највећи број морнара су у то време били Шкоти у овим крајевима. Али, пошто се нисмо искрцали на Невис, оставићемо га за други пут, кад га видимо. Сада Свети Кристофер.
Да ствари буду луђе, изгледа да Колумбо можда није ни открио ово острво, већ да је име Сан Кристобал дао острву Саба, и да је опет неки клемпавац лоше уцртао острво. Али, нема везе. Французи и Британци су се борили за острво у чак три рата, да би се Миром из Утрехта 1713. острво коначно усталило као британски посед. Традиционално, пошто су острва толико малецка, Британци су их тржали у виду „тројне федерације“ Свети Кристофер-Невис-Ангиља, али када су кренуле приче о независности, Ангиља је категорички одбила да иде у ову авантуру.
Године 1967. су Ангиљанци избацили федералну полицију са свог острва и 1970. прогласили Републику Ангиљу. Британци су рекли да ово неће ићи, и Ангиљанци су после 10 година преговора испреговарали да се отцепе од федерације и постану колонија Уједињеног Краљевства, а Свети Кристофер и Невис су постали 1983. двојна федерација.
Која исто није богзнакако стабилна, јер Невишани стално причају како држава ништа не ваља и како би се они прогласили или независном државом, или да се врате под Британију. Године 1998. је одржан чак и референдум о независности, где је 62% Невишана гласало за независност, али је било потребно две трећине гласача, па је за длаку пропала независност Невиса.
И ето, упловљавамо у Свети Кристофер и Невис, који је – тренутно – држава. Данас се острво најчешће назива „по надимку“ Сент Китс – Китс је Кристофер од миља, то је као кад бисте рекли Свети Ђоле или Свети Јоца уместо Свети Ђорђе или Свети Јован. Али, Кариби. Опуштено.
БАСТЕР
Престоница државе Бастер (Basseterrе, чита се басТЕР, јер је француско име, а не БАСтер као Бастер Китон), је један од најлепших градова на Карибима са највише историје, али је истодобно и један од оних са трагичним судбинама, тако да је остао мали. Бастер је, како му име каже (“Ниска Земља” на француском) био на француском делу када су Французи и Британци делили острво, и онован је 1627.
Био је толико велики град да је постављен за престоницу целих Француских Кариба, од Мартиника и Светог Мартина до Гвадалупа и Светог Вартоломеја. Али, 1727. Енглези отимају овај град и руше католичку катедралу која се овде налазила у праведничком бесу према Папи, и праве богоугодну англиканску цркву која као да је пренесена из Енглеске и посвећена Светом Ђорђу. Црква је из 1844.
Британски утицај је видљив свуда па и у колонијалној градњи у престоници Бастеру. Град Бастер има једну од најтрагичнијих историја од свих карипских престоница. Много пута је уништаван у колонијалним ратовима, пожарима, земљотресима, поплавама, немирима и ураганима.
Успркос свему овоме, у центру Бастера још увек постоји значајан број добро обновљених зграда. Али, да га нису толико уништавали, био би велеград. Свакако личи на малецку Британију у тропима – већ 150 година одолева и најлепше је сачуван од свих.
Већина градских објеката изграђена је након великог пожара 1867. године. Једна од великих атракција града, Циркус је настао по узору на Пикадили циркус, а фонтана у центру изграђена је 1883. године.
Имају и старе колонијалне аутобусе без стакала на прозорима и у јарким бојама (макар три боје, што би неко фарбао у мање од три боје било шта?), који су сад за туристичке туре, и старе британске црвене говорнице.
Архитектура? Гужва? Све је спокојно, а архитектура је дрвена, очувана, слатка. Људи се насмејани крећу. Схватам и зашто. Постоје људи који у гужви велеграда налазе свој идентитет, и самим тим што су део нечег великог имају уверење да су и они велики и вредни.
Има и оних који сматрају да се личности губе у велеградима и преферирају спорији ритам, као онај у Бастеру. Код ових других је лепо то што вам се чини кад да сте у призорима из својих снова, или детињства – дрвене куће на пар спратова у главним улицама налик на оне из времена гусара… Е, тако се осећамо и ми сада. Као у детињству.
Национални музеј као да је премештен из Британије (као да је побегао негде из Шкотске) на Карибе. Некада је био зграда Трезора у луци, и саграђен је 1898. али је временом град успео да претвори околно море у копно, и зграда више није на обали, па су одлучили да у њу уселе музеј, а новци… су сада другде. Ради тек од 2002, а сада се реновира. Не мари. Елем, у Бастеру можете ући у панорамско разгледање града у старинске и живахно обојене аутобусе, али опет, град је толико мали да све можете и пешке, и још се лепо и сликате.
Случајно смо налетели на стару колонијалну зграду преко пута које је била полицијска станица. Све бандере су биле обојене у шару заставе СКН. Испоставило се да је то – затвор.
Недалеко одатле, на Тргу независности (звучи као у Кијеву), срећемо веселу полицајку која нам даје своју капу да се сликамо са њом (са њом – капом, и са њом – полицајком). Ни њој осмех не силази са лица, и изгледа да овде не маре за нека строга правила дужности.
Таман помислиш да је, са свим овим палмама и фонтанама, баш идиличан овај трг, кад оно, мало историје ти замрзне осмех. Од 1750. године је трг постао административни, трговачки и друштвени центар Бастера, али и био место пијаце где су се продавали мушкарци, жене и деца (пригодно поробљени пре тога и пригодно црне расе), а баш тамо где се сада налази фонтана, налазила се платформа за продају мушкараца, жена и деце.
Поробљени Африканци су привремено били смештени у подруму зграде на јужној страни трга. Овај подрум је и данас видљив, има решетке на прозорима и често би био поплављен, јер „Бастер“ значи „ниска земља“ или „низак ниво земље“. У то доба, то је био регуларан бизнис и нормално су фирме за трговину робљем имале своје пословне зграде, фактуре и слично. Звучи нестварно и језиво.
Ту је и моћна католичка црква од камена. Као из Европе. Сетимо се, након што су Енглези преузели острво 1713. године, римокатолицима је законом било забрањено да се јавно моле (слаба била толеранција ономад). Такође су патили од одређених грађанских и војних ускраћивања права.
На пример, римокатолици су морали да положе и потпишу одређене заклетве и декларације, као што је декларација против транссупстанцијације (мораш да кажеш да не признајеш неке католичке доктрине да би радио за државу!), пре него што су се квалификовали за грађанску или војну функцију или за седење и гласање у законодавној скупштини острва.
Закон усвојен 1829. године коначно је уклонио све неравноправности. Као последица тога, дошло је до оживљавања римокатоличанства, а и стални прилив португалских миграната са острва Мадеира (занимљиви досељеници!) од 1835. године па надаље ојачао је раст римокатоличке заједнице, па им је требала лепа и велика црква, која је изграђена 1856. године и звала се Црква Безгрешног Зачећа, али је католика било све више те су закључили, као и у Новом Саду, да им треба већа. Године 1927. срушена је и замењена модерном зградом на истом месту у улици Ист Сквер. Боме, импресивно здање.
COCKLESHELL BEACH
ОК, видели смо град, идемо на плажу. Супермаркет у центру прима карипске доларе (које нисмо ни видели, а кажу да су међу најлепшим новчаницама на свету) и картице, па смо набавили пиће за плажу и кренули у цењкање у сувенирском делу луке, који је толико шарен и сладак и пун расположених локалаца да ти се појави осмех на лицу. С обзиром какву су историју имали Црнци овде, супер су пријатељски расположени. Ако је Антигва имала најтиркизнију воду, Свети Кристофер има најпријатније људе на Карибима.
Узимамо сувенире (традиционално, заставицу за сликавање) и идемо да видимо која је плажа најбоља. Моји сапутници гласају за удаљенију плажу Коклшел Беј Бич (Cockleshell Bay Beach), иако ја гласам за Frigate Bay Beach, који је много ближи.
3:1, демократија побеђује, али углавном зато што су погрешно чули карипски изговор локалаца као «Коко Шел», али нема везе са кокосима, то је назив за шкољкице. Но, лепо делује и на сликама, и идемо. Весела шоферка стално збија шале, флертује и све је као… на Карибима.
Плажа је рајска, али мање нисмо ни очекивали. У Фрегат Беју смо видели брутална богаташка насеља, виле и хотелчине, а Коклшел је полудивљина, са свега неколико десетина дрвених плажних барова где се пиво од 0,25 литара пије за 3 долара (што прерачунато дође да је велико пиво 6 долара или мало више од 600 динара).
На Карибима, на плажи. Није лоше, већ је у Новом Саду негде скупље, а о Београду да и не говорим. А нису на Карибима, руку на срце.
Песак је помало црн. Али ни тиркиза не мањка. То је зато што је песак делимично вулканског порекла. Иде ми кроз главу песма Владе Георгиева и Нигора «Тропски бар, пиво ми дај» и серија Тропска врелина.
И наравно, Смрт у рају. Ово јесте рај, смрти нема, што би рекао Црњански.
Северњака странаца има, ћаскамо, све је спокојно. Да може дуже, било би то «еуфорично рајски». Палме се укриво усмеравају премам мору како расту, а онда иду горе, ка сунцу.
Морамо ли назад? Морамо!
Има она чувена прича из документараца да су Црнци са Кариба врло задовољни што су у коначници, завршили овде. Јесте да је било страшно између, али сада су на најлепшем месту на свету.
Могли су бити негде у Алабами или на пољима око Сао Паула. А овако, родили се на плажи, и смеју се. И још су богатији од нас (21%, сетите се).
А и ми смо прошли кроз ропство у истом периоду (само су наши тлачитељи били другачији, и једнако бели као ми). Донели су вуду из Африке и измешали га са хришћанством. Да ли су употребили на нама? Нису.
Све у свему, пре само пар месеци били смо међу Црнцима на Карибима. А онда смо се вратили у ово дивљаштво од земље. Којој не треба вуду, већ је проклета поприлично. Идемо даље. Следећа станица – Мартиник!
Захваљујемо се Allegra Krstarenjima на овој репортажи
Посетите и сајт заједничког пројекта ОКО СВЕТА: www.okosveta.rs.
