Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Žikica Milošević, Agota Vitkai Kučera, Slavko Matić, Vladimir Cvetković
NOVA ZEMLJA, OPUŠTENA ZEMLJA
Najopuštenija atmosfera na Karibima je ostrvo Sveti Kristofer ili Sent Kits koji je u sastavu Svetog Kristofera i Nevisa, države nezavisne od 1983. Posle «geta» Antigve i onoga što je Cvele okarakterisao kao «popreke poglede» u Sent Džonsu, mislili smo da sve ove nezavisne karipske državice možda imaju neke traume od napuštanja Britanaca, odnosno, da su ih Britanci možda svesno ostavili na cedilu u stilu – «e, ako hoćete nezavisnost, eto vam ga i siromaštvo!». Međutim, nije tako.
Zemlja je dobila nezavisnost tek 1983. (dve godine posle Antigve i Barbude) i na prvi pogled se čini da odlično stoji finansijski, a i ljudi su poslovično ljubazni i veseli – ima para, ima i osmeha.
Izgleda da su dobro pregovarala sa Britanijom, za razliku od nekih drugih. Sveti Kristofer i Nevis su, naime, na 57. mestu najbogatijih zemalja sveta sa 37.396$ po glavi, po podacima MMF-a, a Srbija je 67. sa 30.909$. To znači da je SKN bogatiji od ekonomsko-tigraste Srbije za tačno 21%. Malo porazno zvuči, ali tako je.
Ova zemlja je dupli rekorder: to je najmanja zemlja zapadne hemisfere, i najmanja federacija na svetu. Federacija Svetog Kristofera i Nevisa. Kao nekad Srbija i Crna Gora, samo sa 48.000 žitelja. I obe imaju more.
KAKO SMO DOŠLI DO FEDERACIJE SVETOG KRISTOFERA I NEVISA?
Naime, iako je ostrvo otkrio lično Kolumbo 1493. (na iznenađenje lokalnih Indiosa naroda Aravak i Kalinago, koji su ga otkrili i pre) i nazvao ga San Kristobal (San Cristóbal) po sebi, niko se od Evropljana nije naselio na ostrvo do 1623. kada su to na jednom delu ostrva uradili Englezi, i 1625. kada su to uradili Francuzi na drugom delu ostrva i promenili ime u Sen Kristof (isto to samo na francuskom, Saint-Christophe). Engleski deo ostrva se zvao Sent Kristofer (Saint Christopher).
Sećate se priče o Nevisu? Što je klempavi kartograf promašio položaj Svetog Martina? Da ponovimo: Kolumbo je otkrio i Nevis i nazvao ga Sveti Martin, ali je neki kartograf toliko pomerio položaj ostrva precrtavajući karte, da je ostrvo stavio daleko, tamo gde je sada Sveti Martin, a ne gde ga je Kolumbo otkrio. Posle je neko doplovio do tog ostrva s karte i rekao «Ah, divno, Sveti Martin!». I onaj pravi Sveti Martin ostade bez imena, pa su ga morali nazvati Nevis, kada su ponovo došli.
Zapravo, Španci su ponovo doplovili do ostrva i nazvali ga Nuestra Señora de las Nieves (Gospa Snežna), budući da Nijeves znači „sneg“, a kada su ostrvo preuzeli Briti, promenili su mu ime u Nevis, po škotskoj planini Ben Nevis, u stilu „isto to, samo naša verzija“.
Najveći broj mornara su u to vreme bili Škoti u ovim krajevima. Ali, pošto se nismo iskrcali na Nevis, ostavićemo ga za drugi put, kad ga vidimo. Sada Sveti Kristofer.
Da stvari budu luđe, izgleda da Kolumbo možda nije ni otkrio ovo ostrvo, već da je ime San Kristobal dao ostrvu Saba, i da je opet neki klempavac loše ucrtao ostrvo. Ali, nema veze. Francuzi i Britanci su se borili za ostrvo u čak tri rata, da bi se Mirom iz Utrehta 1713. ostrvo konačno ustalilo kao britanski posed. Tradicionalno, pošto su ostrva toliko malecka, Britanci su ih tržali u vidu „trojne federacije“ Sveti Kristofer-Nevis-Angilja, ali kada su krenule priče o nezavisnosti, Angilja je kategorički odbila da ide u ovu avanturu.
Godine 1967. su Angiljanci izbacili federalnu policiju sa svog ostrva i 1970. proglasili Republiku Angilju. Britanci su rekli da ovo neće ići, i Angiljanci su posle 10 godina pregovora ispregovarali da se otcepe od federacije i postanu kolonija Ujedinjenog Kraljevstva, a Sveti Kristofer i Nevis su postali 1983. dvojna federacija.
Koja isto nije bogznakako stabilna, jer Nevišani stalno pričaju kako država ništa ne valja i kako bi se oni proglasili ili nezavisnom državom, ili da se vrate pod Britaniju. Godine 1998. je održan čak i referendum o nezavisnosti, gde je 62% Nevišana glasalo za nezavisnost, ali je bilo potrebno dve trećine glasača, pa je za dlaku propala nezavisnost Nevisa.
I eto, uplovljavamo u Sveti Kristofer i Nevis, koji je – trenutno – država. Danas se ostrvo najčešće naziva „po nadimku“ Sent Kits – Kits je Kristofer od milja, to je kao kad biste rekli Sveti Đole ili Sveti Joca umesto Sveti Đorđe ili Sveti Jovan. Ali, Karibi. Opušteno.
BASTER
Prestonica države Baster (Basseterre, čita se basTER, jer je francusko ime, a ne BASter kao Baster Kiton), je jedan od najlepših gradova na Karibima sa najviše istorije, ali je istodobno i jedan od onih sa tragičnim sudbinama, tako da je ostao mali. Baster je, kako mu ime kaže (“Niska Zemlja” na francuskom) bio na francuskom delu kada su Francuzi i Britanci delili ostrvo, i onovan je 1627.
Bio je toliko veliki grad da je postavljen za prestonicu celih Francuskih Kariba, od Martinika i Svetog Martina do Gvadalupa i Svetog Vartolomeja. Ali, 1727. Englezi otimaju ovaj grad i ruše katoličku katedralu koja se ovde nalazila u pravedničkom besu prema Papi, i prave bogougodnu anglikansku crkvu koja kao da je prenesena iz Engleske i posvećena Svetom Đorđu. Crkva je iz 1844.
Britanski uticaj je vidljiv svuda pa i u kolonijalnoj gradnji u prestonici Basteru. Grad Baster ima jednu od najtragičnijih istorija od svih karipskih prestonica. Mnogo puta je uništavan u kolonijalnim ratovima, požarima, zemljotresima, poplavama, nemirima i uraganima.
Usprkos svemu ovome, u centru Bastera još uvek postoji značajan broj dobro obnovljenih zgrada. Ali, da ga nisu toliko uništavali, bio bi velegrad. Svakako liči na malecku Britaniju u tropima – već 150 godina odoleva i najlepše je sačuvan od svih.
Većina gradskih objekata izgrađena je nakon velikog požara 1867. godine. Jedna od velikih atrakcija grada, Cirkus je nastao po uzoru na Pikadili cirkus, a fontana u centru izgrađena je 1883. godine.
Imaju i stare kolonijalne autobuse bez stakala na prozorima i u jarkim bojama (makar tri boje, što bi neko farbao u manje od tri boje bilo šta?), koji su sad za turističke ture, i stare britanske crvene govornice.
Arhitektura? Gužva? Sve je spokojno, a arhitektura je drvena, očuvana, slatka. Ljudi se nasmejani kreću. Shvatam i zašto. Postoje ljudi koji u gužvi velegrada nalaze svoj identitet, i samim tim što su deo nečeg velikog imaju uverenje da su i oni veliki i vredni.
Ima i onih koji smatraju da se ličnosti gube u velegradima i preferiraju sporiji ritam, kao onaj u Basteru. Kod ovih drugih je lepo to što vam se čini kad da ste u prizorima iz svojih snova, ili detinjstva – drvene kuće na par spratova u glavnim ulicama nalik na one iz vremena gusara… E, tako se osećamo i mi sada. Kao u detinjstvu.
Nacionalni muzej kao da je premešten iz Britanije (kao da je pobegao negde iz Škotske) na Karibe. Nekada je bio zgrada Trezora u luci, i sagrađen je 1898. ali je vremenom grad uspeo da pretvori okolno more u kopno, i zgrada više nije na obali, pa su odlučili da u nju usele muzej, a novci… su sada drugde. Radi tek od 2002, a sada se renovira. Ne mari. Elem, u Basteru možete ući u panoramsko razgledanje grada u starinske i živahno obojene autobuse, ali opet, grad je toliko mali da sve možete i peške, i još se lepo i slikate.
Slučajno smo naleteli na staru kolonijalnu zgradu preko puta koje je bila policijska stanica. Sve bandere su bile obojene u šaru zastave SKN. Ispostavilo se da je to – zatvor.
Nedaleko odatle, na Trgu nezavisnosti (zvuči kao u Kijevu), srećemo veselu policajku koja nam daje svoju kapu da se slikamo sa njom (sa njom – kapom, i sa njom – policajkom). Ni njoj osmeh ne silazi sa lica, i izgleda da ovde ne mare za neka stroga pravila dužnosti.
Taman pomisliš da je, sa svim ovim palmama i fontanama, baš idiličan ovaj trg, kad ono, malo istorije ti zamrzne osmeh. Od 1750. godine je trg postao administrativni, trgovački i društveni centar Bastera, ali i bio mesto pijace gde su se prodavali muškarci, žene i deca (prigodno porobljeni pre toga i prigodno crne rase), a baš tamo gde se sada nalazi fontana, nalazila se platforma za prodaju muškaraca, žena i dece.
Porobljeni Afrikanci su privremeno bili smešteni u podrumu zgrade na južnoj strani trga. Ovaj podrum je i danas vidljiv, ima rešetke na prozorima i često bi bio poplavljen, jer „Baster“ znači „niska zemlja“ ili „nizak nivo zemlje“. U to doba, to je bio regularan biznis i normalno su firme za trgovinu robljem imale svoje poslovne zgrade, fakture i slično. Zvuči nestvarno i jezivo.
Tu je i moćna katolička crkva od kamena. Kao iz Evrope. Setimo se, nakon što su Englezi preuzeli ostrvo 1713. godine, rimokatolicima je zakonom bilo zabranjeno da se javno mole (slaba bila tolerancija onomad). Takođe su patili od određenih građanskih i vojnih uskraćivanja prava.
Na primer, rimokatolici su morali da polože i potpišu određene zakletve i deklaracije, kao što je deklaracija protiv transsupstancijacije (moraš da kažeš da ne priznaješ neke katoličke doktrine da bi radio za državu!), pre nego što su se kvalifikovali za građansku ili vojnu funkciju ili za sedenje i glasanje u zakonodavnoj skupštini ostrva.
Zakon usvojen 1829. godine konačno je uklonio sve neravnopravnosti. Kao posledica toga, došlo je do oživljavanja rimokatoličanstva, a i stalni priliv portugalskih migranata sa ostrva Madeira (zanimljivi doseljenici!) od 1835. godine pa nadalje ojačao je rast rimokatoličke zajednice, pa im je trebala lepa i velika crkva, koja je izgrađena 1856. godine i zvala se Crkva Bezgrešnog Začeća, ali je katolika bilo sve više te su zaključili, kao i u Novom Sadu, da im treba veća. Godine 1927. srušena je i zamenjena modernom zgradom na istom mestu u ulici Ist Skver. Bome, impresivno zdanje.
COCKLESHELL BEACH
OK, videli smo grad, idemo na plažu. Supermarket u centru prima karipske dolare (koje nismo ni videli, a kažu da su među najlepšim novčanicama na svetu) i kartice, pa smo nabavili piće za plažu i krenuli u cenjkanje u suvenirskom delu luke, koji je toliko šaren i sladak i pun raspoloženih lokalaca da ti se pojavi osmeh na licu. S obzirom kakvu su istoriju imali Crnci ovde, super su prijateljski raspoloženi. Ako je Antigva imala najtirkizniju vodu, Sveti Kristofer ima najprijatnije ljude na Karibima.
Uzimamo suvenire (tradicionalno, zastavicu za slikavanje) i idemo da vidimo koja je plaža najbolja. Moji saputnici glasaju za udaljeniju plažu Koklšel Bej Bič (Cockleshell Bay Beach), iako ja glasam za Frigate Bay Beach, koji je mnogo bliži.
3:1, demokratija pobeđuje, ali uglavnom zato što su pogrešno čuli karipski izgovor lokalaca kao «Koko Šel», ali nema veze sa kokosima, to je naziv za školjkice. No, lepo deluje i na slikama, i idemo. Vesela šoferka stalno zbija šale, flertuje i sve je kao… na Karibima.
Plaža je rajska, ali manje nismo ni očekivali. U Fregat Beju smo videli brutalna bogataška naselja, vile i hotelčine, a Koklšel je poludivljina, sa svega nekoliko desetina drvenih plažnih barova gde se pivo od 0,25 litara pije za 3 dolara (što preračunato dođe da je veliko pivo 6 dolara ili malo više od 600 dinara).
Na Karibima, na plaži. Nije loše, već je u Novom Sadu negde skuplje, a o Beogradu da i ne govorim. A nisu na Karibima, ruku na srce.
Pesak je pomalo crn. Ali ni tirkiza ne manjka. To je zato što je pesak delimično vulkanskog porekla. Ide mi kroz glavu pesma Vlade Georgieva i Nigora «Tropski bar, pivo mi daj» i serija Tropska vrelina.
I naravno, Smrt u raju. Ovo jeste raj, smrti nema, što bi rekao Crnjanski.
Severnjaka stranaca ima, ćaskamo, sve je spokojno. Da može duže, bilo bi to «euforično rajski». Palme se ukrivo usmeravaju premam moru kako rastu, a onda idu gore, ka suncu.
Moramo li nazad? Moramo!
Ima ona čuvena priča iz dokumentaraca da su Crnci sa Kariba vrlo zadovoljni što su u konačnici, završili ovde. Jeste da je bilo strašno između, ali sada su na najlepšem mestu na svetu.
Mogli su biti negde u Alabami ili na poljima oko Sao Paula. A ovako, rodili se na plaži, i smeju se. I još su bogatiji od nas (21%, setite se).
A i mi smo prošli kroz ropstvo u istom periodu (samo su naši tlačitelji bili drugačiji, i jednako beli kao mi). Doneli su vudu iz Afrike i izmešali ga sa hrišćanstvom. Da li su upotrebili na nama? Nisu.
Sve u svemu, pre samo par meseci bili smo među Crncima na Karibima. A onda smo se vratili u ovo divljaštvo od zemlje. Kojoj ne treba vudu, već je prokleta poprilično. Idemo dalje. Sledeća stanica – Martinik!
Zahvaljujemo se Allegra Krstarenjima na ovoj reportaži
Posetite i sajt zajedničkog projekta OKO SVETA: www.okosveta.rs.
