Текст: Жикица Милошевић
Сада, када је повратничка турнеја Oasis коначно завршена, после излива еуфорије старих и младих, и родитеља који воде своју децу из Генерације З, па чак и оне најмање, из Генерације Алфа, да виде како звучи заиста бенд који свира, можемо се осврнути на кључно питање – зашто је та турнеја, и уопште, повратак једног бенда за којег смо мислили да је заувек сишао са позорнице, толико (био) значајан?
Зашто је повратак Oasis као онај тренутак кад у мраку неко упали светло, а ти схватиш да си све време тражио наочаре које ти стоје на глави? Зато што музика, како год окренеш, пре открије пукотине у цивилизацији него икс студија, комисија и експертских панела. Сви они шокови, метежи, колективни нервни сломови – они прво прозује кроз песме, а тек онда стигну до „нормалног живота“. Понекад их покрену баш музичари, па онда једва стигну себи да објасне шта се, забога, управо десило.
Шездесетих, клинци у Британији су чекали не да Beatles донесу промену, већ да је назову правим именом – не можемо живети исто као пре Другог Светског рата, са истим привилегијама богатих и ућутканом радничком класом. Нећемо ни да се бавимо криминалом као бунтом, као Peaky Blinders после Првог Светског рата. Има да се чује наш глас. Кроз музику.
Sex Pistols су 15 година касније урадили исто, само што су урлали: no future, уосталом, шта ту има да се преводи. Lana Del Rey је, као нека свештеница меланхолије, објавила да смо сви „born to die“, што је звучало као шамар генерацији која је веровала да се сме само бити „born to be wild“. А онда је Taylor Swift показала да свету више прија пристојна девојка у сукњи него армија полуагресивних и потпуно голих поп иконица. Девојка из суседства је победила Ники Минаж и њену задњицу која зева у камеру. Све су то мале револуције, које су нам биле потребне. И све су неочекиване, али потребне, преко потребне. Када је цео свет послушан, потребан је непослух. Када је цео свет у фазону «можеш ти то, бори се!», Лана каже – не морам, не желим. Када су сви вулгарни, победи их плавуша коју можеш показати својој мами као девојку и она да ти – честита. Бунт долази у неочекиваним облицима
И онда – паф! – долази повратак Oasis после 15 година и свет колективно уздише: дајте нам старе хероје, оне што псују, не извињавају се, и изгледају као да су изашли из паба пет минута пре концерта. Другим речима, дајте нам lads назад. Slip inside the eye of your mind… И реци шта мислиш. Некоректно реци. Кад су се браћа Галахер раскантала 2009, интернет је био место где си могао нешто написати а да не осванеш на ломачи. „Кенсел култура“ је звучала као име за неку серију дистопијске будућности. Људи су још увек нормално постовали слике и статусе без страха да ће их неко разапети због једне речи. Са таквим светом, нормалним, стабилним, Oasis су постали сувишни. Па се и распали – као да је живот рекао: „Добро, дечаци, одслужили сте. Одморите мало.“
Онда је дошла деценија у којој је музика постала јефтин, дигитални тапет. Слушање је постало „успут“, као лимун у води. Индустрија је још и навукла узицу: како је рекао Ноел Галахер, нема више (јер индустрија то не жели) неурачунљивих генија који се појаве пијани у уторак – сад имаш Harry Styles-а у хаљини који пева шта му кажу. То је бунт на батерије. И сви то осете. И гуше се. И зато је нова побуда, нова револуција – она против хиперкоректности и против кенсел-културе.
Лијам, наравно, не жели да се повлачи, никада није ни желео. Он би ти рекао: „Хоћеш да ме кенселујеш? Дођи испред врата. Ако смеш.“ А не смеш, па зато и јесте смешно. У свету где сви ходају као по љуштурама јаја, он хода као булдог. И тај булдог-став је постао ретка, скоро непристојна врлина. Зато је он апостол новог бунта, 30+ година после времена када је био апостол неког другог бунта.
И ту долази оно најлепше: Oasis су одувек били „северњачки раднички момци“. То је био њихов бунт 1993. Док су Blur имали уметничке школе, маме које пеку колаче и „mockney“ нагласак за викенд, Галахери су имали батине алкохоличара оца и чињеницу да си или јак – или готов. Од те трауме су направили каријеру. И показали да можеш израсти у нешто велико чак и ако ти је детињство личило на погодак из топа.
Данас, бекства из сиромаштва у музици изгледају као карикатура: реп, хипхоп, прети се пиштољима и прича о седам флаша шампањца у сепареу. Галахери су били богати, биће још богатији, али никад нису глумили мафију. Лијам трчи по улици у својој паркици, Ноел иде на стадион као сваки навијач. Немаш осећај да би требало да пређеш три слоја обезбеђења да их поздравиш. И то је, хтели ми то признати или не, цивилизацијски подвиг: нормалност као луксуз. Као што кажу код нас – политичар који после силаска са функције сме слободно да шета градом – то је већ успех.
А зашто је све то важно данас? Зато што млади никада нису били усамљенији. Гурнути у телефоне, у апликације за упознавање, у сталну панику да не кажу погрешну реч. Зато Oasis, као бенд у правом смислу речи, одједном делују као подсећање да је „екипа“ – она права ствар. Да је заједништво – она права ствар. Да је „живим живот, а не алгоритам“ – она права ствар. You’re my wonderwall, али на неки врло погрешан и врло људски начин. У доба кад се сви извињавају за све, lads се не извињавају ни за шта. И због тога, у овој цивилизацији самоућуткивања, делују као противотров.
Бенд је ту да покаже новој генерацији да је могуће бити и нормална особа и звезда у исто време, склањајући анксиозни камен око врата младима – не морате бити Инстаграмично савршени или ТикТок беспрекорни. Можете бити као да сте малопре устали из кревета или изашли из паба. Шта се вероватно и десило. И то је још једно цивилизацијско достигнуће Oasis.
Да ли је хајп око повратка Oasis претеран? Не. Млади воле хајп, живе од њега. Погледајте шта је Stranger Things урадио једној песми Кејт Буш која је чекала тридесет година да буде схваћена. Али суштина је у нечем другом: бендове попут Oasis, Nirvana, Suede, RATM данас вероватно не би ни пустили да се попну до врха. Превише су „неподобни“, сувише непредвидиви, сувише стварни. Али ветеране прошлости не можеш зауставити – они су као лавина: довољан је један грудвасти твит Лијама и све крене низбрдо. Индустрија ће, наравно, узети свој део — money talks. Али овај пут, новац мора да ради за некога ко презире све што новац данас подржава. И то је скоро гротескно иронијски дивно.
Зато је повратак Oasis цивилизацијски важан. После петнаест година у којима смо криво скренули у неку суморну социолошку рупу – од „удварање је постало апликација“ до „истина је мање важна од импресије“ – браћа Галахер враћају нас на раскрсницу на којој смо погрешили. И као у цртаном, чује се онај глас: „Мислим да смо погрешно скренули код Албукеркија.“ А Oasis кажу: „Maybe… you’re gonna be the one that saves me.“ И не знаш да ли да се смејеш или плачеш – па само пустиш песму. Због које се неки нови клинци рођени 2000. године поново осећају стварнима. И смеју да стану на улици против неправди широм света.
Што би рекли Галахери, сад је време за одмор и размишљање. А надамо се, ускоро ће и време за следећи албум и следећу турнеју. Јер, они цивилизацијски требају свету у данашњем ћорсокаку.
Ако заборавимо, сетимо се: WHO WANTS TO BE ALONE WHEN YOU CAN BE ALIVE INSTEAD?
