Tekst: Žikica Milošević
Sada, kada je povratnička turneja Oasis konačno završena, posle izliva euforije starih i mladih, i roditelja koji vode svoju decu iz Generacije Z, pa čak i one najmanje, iz Generacije Alfa, da vide kako zvuči zaista bend koji svira, možemo se osvrnuti na ključno pitanje – zašto je ta turneja, i uopšte, povratak jednog benda za kojeg smo mislili da je zauvek sišao sa pozornice, toliko (bio) značajan?
Zašto je povratak Oasis kao onaj trenutak kad u mraku neko upali svetlo, a ti shvatiš da si sve vreme tražio naočare koje ti stoje na glavi? Zato što muzika, kako god okreneš, pre otkrije pukotine u civilizaciji nego iks studija, komisija i ekspertskih panela. Svi oni šokovi, meteži, kolektivni nervni slomovi – oni prvo prozuje kroz pesme, a tek onda stignu do „normalnog života“. Ponekad ih pokrenu baš muzičari, pa onda jedva stignu sebi da objasne šta se, zaboga, upravo desilo.
Šezdesetih, klinci u Britaniji su čekali ne da Beatles donesu promenu, već da je nazovu pravim imenom – ne možemo živeti isto kao pre Drugog Svetskog rata, sa istim privilegijama bogatih i ućutkanom radničkom klasom. Nećemo ni da se bavimo kriminalom kao buntom, kao Peaky Blinders posle Prvog Svetskog rata. Ima da se čuje naš glas. Kroz muziku.
Sex Pistols su 15 godina kasnije uradili isto, samo što su urlali: no future, uostalom, šta tu ima da se prevodi. Lana Del Rey je, kao neka sveštenica melanholije, objavila da smo svi „born to die“, što je zvučalo kao šamar generaciji koja je verovala da se sme samo biti „born to be wild“. A onda je Taylor Swift pokazala da svetu više prija pristojna devojka u suknji nego armija poluagresivnih i potpuno golih pop ikonica. Devojka iz susedstva je pobedila Niki Minaž i njenu zadnjicu koja zeva u kameru. Sve su to male revolucije, koje su nam bile potrebne. I sve su neočekivane, ali potrebne, preko potrebne. Kada je ceo svet poslušan, potreban je neposluh. Kada je ceo svet u fazonu «možeš ti to, bori se!», Lana kaže – ne moram, ne želim. Kada su svi vulgarni, pobedi ih plavuša koju možeš pokazati svojoj mami kao devojku i ona da ti – čestita. Bunt dolazi u neočekivanim oblicima
I onda – paf! – dolazi povratak Oasis posle 15 godina i svet kolektivno uzdiše: dajte nam stare heroje, one što psuju, ne izvinjavaju se, i izgledaju kao da su izašli iz paba pet minuta pre koncerta. Drugim rečima, dajte nam lads nazad. Slip inside the eye of your mind… I reci šta misliš. Nekorektno reci. Kad su se braća Galaher raskantala 2009, internet je bio mesto gde si mogao nešto napisati a da ne osvaneš na lomači. „Kensel kultura“ je zvučala kao ime za neku seriju distopijske budućnosti. Ljudi su još uvek normalno postovali slike i statuse bez straha da će ih neko razapeti zbog jedne reči. Sa takvim svetom, normalnim, stabilnim, Oasis su postali suvišni. Pa se i raspali – kao da je život rekao: „Dobro, dečaci, odslužili ste. Odmorite malo.“
Onda je došla decenija u kojoj je muzika postala jeftin, digitalni tapet. Slušanje je postalo „usput“, kao limun u vodi. Industrija je još i navukla uzicu: kako je rekao Noel Galaher, nema više (jer industrija to ne želi) neuračunljivih genija koji se pojave pijani u utorak – sad imaš Harry Styles-a u haljini koji peva šta mu kažu. To je bunt na baterije. I svi to osete. I guše se. I zato je nova pobuda, nova revolucija – ona protiv hiperkorektnosti i protiv kensel-kulture.
Lijam, naravno, ne želi da se povlači, nikada nije ni želeo. On bi ti rekao: „Hoćeš da me kenseluješ? Dođi ispred vrata. Ako smeš.“ A ne smeš, pa zato i jeste smešno. U svetu gde svi hodaju kao po ljušturama jaja, on hoda kao buldog. I taj buldog-stav je postao retka, skoro nepristojna vrlina. Zato je on apostol novog bunta, 30+ godina posle vremena kada je bio apostol nekog drugog bunta.
I tu dolazi ono najlepše: Oasis su oduvek bili „severnjački radnički momci“. To je bio njihov bunt 1993. Dok su Blur imali umetničke škole, mame koje peku kolače i „mockney“ naglasak za vikend, Galaheri su imali batine alkoholičara oca i činjenicu da si ili jak – ili gotov. Od te traume su napravili karijeru. I pokazali da možeš izrasti u nešto veliko čak i ako ti je detinjstvo ličilo na pogodak iz topa.
Danas, bekstva iz siromaštva u muzici izgledaju kao karikatura: rep, hiphop, preti se pištoljima i priča o sedam flaša šampanjca u separeu. Galaheri su bili bogati, biće još bogatiji, ali nikad nisu glumili mafiju. Lijam trči po ulici u svojoj parkici, Noel ide na stadion kao svaki navijač. Nemaš osećaj da bi trebalo da pređeš tri sloja obezbeđenja da ih pozdraviš. I to je, hteli mi to priznati ili ne, civilizacijski podvig: normalnost kao luksuz. Kao što kažu kod nas – političar koji posle silaska sa funkcije sme slobodno da šeta gradom – to je već uspeh.
A zašto je sve to važno danas? Zato što mladi nikada nisu bili usamljeniji. Gurnuti u telefone, u aplikacije za upoznavanje, u stalnu paniku da ne kažu pogrešnu reč. Zato Oasis, kao bend u pravom smislu reči, odjednom deluju kao podsećanje da je „ekipa“ – ona prava stvar. Da je zajedništvo – ona prava stvar. Da je „živim život, a ne algoritam“ – ona prava stvar. You’re my wonderwall, ali na neki vrlo pogrešan i vrlo ljudski način. U doba kad se svi izvinjavaju za sve, lads se ne izvinjavaju ni za šta. I zbog toga, u ovoj civilizaciji samoućutkivanja, deluju kao protivotrov.
Bend je tu da pokaže novoj generaciji da je moguće biti i normalna osoba i zvezda u isto vreme, sklanjajući anksiozni kamen oko vrata mladima – ne morate biti Instagramično savršeni ili TikTok besprekorni. Možete biti kao da ste malopre ustali iz kreveta ili izašli iz paba. Šta se verovatno i desilo. I to je još jedno civilizacijsko dostignuće Oasis.
Da li je hajp oko povratka Oasis preteran? Ne. Mladi vole hajp, žive od njega. Pogledajte šta je Stranger Things uradio jednoj pesmi Kejt Buš koja je čekala trideset godina da bude shvaćena. Ali suština je u nečem drugom: bendove poput Oasis, Nirvana, Suede, RATM danas verovatno ne bi ni pustili da se popnu do vrha. Previše su „nepodobni“, suviše nepredvidivi, suviše stvarni. Ali veterane prošlosti ne možeš zaustaviti – oni su kao lavina: dovoljan je jedan grudvasti tvit Lijama i sve krene nizbrdo. Industrija će, naravno, uzeti svoj deo — money talks. Ali ovaj put, novac mora da radi za nekoga ko prezire sve što novac danas podržava. I to je skoro groteskno ironijski divno.
Zato je povratak Oasis civilizacijski važan. Posle petnaest godina u kojima smo krivo skrenuli u neku sumornu sociološku rupu – od „udvaranje je postalo aplikacija“ do „istina je manje važna od impresije“ – braća Galaher vraćaju nas na raskrsnicu na kojoj smo pogrešili. I kao u crtanom, čuje se onaj glas: „Mislim da smo pogrešno skrenuli kod Albukerkija.“ A Oasis kažu: „Maybe… you’re gonna be the one that saves me.“ I ne znaš da li da se smeješ ili plačeš – pa samo pustiš pesmu. Zbog koje se neki novi klinci rođeni 2000. godine ponovo osećaju stvarnima. I smeju da stanu na ulici protiv nepravdi širom sveta.
Što bi rekli Galaheri, sad je vreme za odmor i razmišljanje. A nadamo se, uskoro će i vreme za sledeći album i sledeću turneju. Jer, oni civilizacijski trebaju svetu u današnjem ćorsokaku.
Ako zaboravimo, setimo se: WHO WANTS TO BE ALONE WHEN YOU CAN BE ALIVE INSTEAD?
